TVOJA REČ: Ivan Gerdić (23), odgajivač papagaja
Premda je završio srednju mašinsku školu za kompjutersko konstruisanje i radi kao varilac, Ivan Gerdić (23) iz Starčeva najveće zadovoljstvo pronalazi uz papagaje!
Razume se, i uz svoju verenicu Mirjanu Đurić koja mu je velika podrška u celoj toj ptičjoj priči koja ponekad zvuči kao španska serija; a zašto, uverićete se u nastavku intervjua...
Elem, u svojim volijerama ima oko sedam vrsta papagaja, odnosno pedesetak jedinki u matičnom jatu i svaka od njih ima ime! U papagaje se zaljubio još kao dete, kada je shvatio da s golubovima ne može da ostvari interakciju.
- Malo ozbiljnije sam počeo da se bavim papagajima pre tri godine. Jedno vreme nisam imao ni jednu pticu u kući i rešio sam da odem da uzmem sebi jednog papagaja. Nisam planirao da uzmem ručno hranjenog, ali sam otišao kod jednog uzgajivača koji je iz Pančeva, kod njega sam video bokseve sa više od 200 ptica i tu sam se baš zaljubio u papagaje i, umesto sa jednom pticom, kući sam se vratio sa četiri - priča nam Ivan svoj prelomni „šoping”.
Zbog čega su specifični ručno hranjeni papagaji?
- Kod njih je zanimljivo to što su verni kao psi, a konstantno se maze kao mačke. Dok, na primer, divlje ptice nisu takve, one su rezervisane prema ljudima i može da se desi da je nikad ne pripitomite. Ptice koje sam ja kupio prvenstveno su bile divlje i s njima nikad nisam mogao da imam neku interakciju, osim što sam im davao da jedu i čistio im kaveze. Zato sam se bazirao da piliće, koje dobijem od mojih ptica, da ih ručno hranim i dajem ljudima priliku da se upoznaju sa pticama na najbolji mogući način.
Koliko je to sve skup hobi?
- Da je skup hobi, jeste. Jer, da biste došli do neke zarade, treba da imate tržište, baš dobre uslove, kontinuitet leženja ptica kako biste mogli da ih plasirate dalje i da imate neku zaradu. Ali, prvenstveno, to se sve radi iz ljubavi, bar ja radim iz ljubavi. Neka materijalna korist mi nije bitna, važno mi je da samo pokrijem troškove hrane.
Šta ti, onda, radiš sa tim svojim pticama? Koja je cela svrha tog tvog hobija?
- To je neka ljubav, moja ćill out zona, kad dođem kući umoran s posla, sednem pored volijere, slušam ih kako pevaju, gledam ih jer su u konstantnom pokretu, stalno je tu neko udvaranje, igranje, tako da, uz njih nalazim izduvni ventil. To mi je neka kočnica kako bih ostao normalan pored celog ovog užurbanog života.
Jasno... Ima li i trenutaka kada su ti ti papagaji prevelika obaveza? Naročito kad treba negde da odeš, moraš ih nekome poveriti...
- Postoje i takvi trenuci, pa tu uskaču roditelji, ali od svih mi najviše pomaže verenica Mirjana Đurić. Međutim, do sad nisam imao neki veliki pritisak zbog ptica. Naporno jeste, naročito kad se pilići hrane, jer se to nekad radi na 15 minuta, tu nema spavanja... Tu se Mirjana i ja na smenu menjamo. Ali, ništa to ne pada teško jer volimo to.
Je l’ ti dolaze radoznali klinci i ostali meštani, koji žele da vide kako izgleda život papagaja?
- Dolazimo polako i do tog stadijuma, jer sam počeo da proširujem svoje volijere i više ih stavljam na otvoreno. Ljudi dolaze sa decom, a klinci iz komšiluka su redovno tu, bukvalno ni ne moram da budem kod kuće, puno mi je dvorište dece, tako da, interesantno je.
Da li, makar, znaju šta smeju i ne smeju da rade kad su u blizini papagaja?
- Znaju, to smo rešili u samom startu kad su počeli da dolaze. Nema otvaranja kaveza, možeš da gledaš, ne diraj ništa. Uvek postoji neko radoznalo dete koje hoće da uđe unutra, da vidi šta se tu dešava, ali izlazim im svima u susret maksimalno. Znam kako sam se ja osećao kao klinac, a burazer mi kaže da ne smem da uđem u kavez jer ću mu plašiti golubove. A ja baš hoću, pa čekam priliku kad on nije tu...
Koji su ti neki dalji, dugoročni planovi?
- Šta znam, da se malo proširim sa malim i srednjim vrstama papagaja i da krenem sa uzgojem žakoa, velikih Aleksandara, ara... Tako da, neki ciljevi su da se bavim uzgojem velikih ptica, da ih sve ručno hranim, kao i neka ozbiljnija prodaja.
Kako ti papagaji funkcionišu tokom zime?
- Otac mi je ustupio jedan malo veći objekat u koji sam smestio veće volijere i grejanje, tak da zimi nemam problem. Neki ljudi i zimi drže ptice napolju, naročito one koje su više generacija na ovim našim prosotrima, pa su se aklimatizovale, prihvatile ovo podneblje i mogu lako da se drže napolju. Tigrice, ninfe, sve te manje vrste papagaja mogu slobodno da se drže napolju, bitno je da ne duva vetar, da ne kisnu i ptice će preživeti zimu.
Je l’ se dešavalo da ti neki papagaj odleti?
- E, dešava se. Ali to je samo moja neodgvoornost. Ručno hranjeni se vraćaju, dok se divlje nikad ne vrate. Baš mi je skoro pobegla tigrica, mojoj greškom, ali su je uhvatili ljudi iz komšiluka i poklonio sam im je. Nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno. Mislim, dešavaju se ovakve stvari, nije to ništa strašno. Bilo bi strašno da mi pobegne neki veći papagaj, to bi bila katastrofa.
Daješ li imena papagajima, s obzirom na to da ih imaš mnogo?
- Pilićima ne dajem imena. Ptice koje ručno hranim ne imenujem iz jednog prostog razloga - pile držim, hranim ga i imam ulogu zamenskog roditelja i ako mu dam ime Pera i prodam ga nekome ko ga zove Mile, ptica se neće odazivati. Pile prihvata svoje ime već nakon nedelju dana i na to će da se odaziva. Neće prihvatiti drugo ime, a ni drugog vlasnika. Moje ptice sve imaju imena i znam tačno koja je koja, ko ima kakvu narav, karakter, da li hoće da ujede, da pobegne...
Šta sve treba da se poklopi da bi se došlo do pilića?
- Treba imati zdrave ptice, da budu različite, da nisu u srodstvu, da se prvenstveno te ptice zaljube, jer su baš komplikovane za parenje, da se obezbede adekvatni uslovi od gnezda, hrane, da ne budu u mraku, već da imaju sunce... Da bi se one parile moraju da imaju određene uslove, ali u zavisnosti od vrste. Veliki deo uspešnog parenja je u hrani, smeštaju, u nezi...
Najmanje je u njihovoj hemiji...
- Ima i situacija u kojima imaju sve uslove, ali jednostavno nisu jedno za drugo i neće da se pare, pa mora da se nađe adekvatan partner.
L. Radlovački
Foto: privatna arhiva