Sećanje na Vujicu Rešina Tucića: I moram, moram da se smejem
Srpsko književno društvo, u Francuskoj 7 u Beogradu, priređuje četvrtak od 20 časova veče posvećno pesniku Vujici Rešinu Tuciću (1941- 2009) u povodu 80 godina od rođenja.
U programu koji je naslovljen „I moram, moram da se smejem“ po stihu iz Tucićeve pesme učestvovaće Goran Babić, Nenad Milošević, Vesna Janković, Vladimir Kopicl i Dragoljub Pavlov.
Vujica Rešin Tucić bio je književnik, vizuelni umetnik, urednik, esejista, jedan od najznačajnijih članova neoavangardnog pokreta u Jugoslaviji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegovi radovi izlaze izvan okvira tradicionalne podele umetnosti, pa tako u izvođenje svojih pesama unosi elemente filma, glume i performansa, što je u ono vreme kod nas bila eksperimentalna i pionirska aktivnost.
Pokrenuo je 1977. časopis Adresa, jedan od najznačajnijih neoavangardnih časopisa na ovim prostorima. Zbog svoje umetničke aktivnosti i nekonformizma smatran je za anarhistu, a protiv njega su vođeni i sudski procesi. Početkom devedesetih osnovao je i vodio književnu školu Tradicija avangarde, iz koje je nastala umetnička grupa Magnet. Za poslednju zbirku pesama, Gnezdo paranoje, dobio je nagradu „Vasko Popa“ za najbolju pesničku knjigu na srpskom jeziku 2007. Osim toga, dobitnik je i nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“, i „Pavle Marković Adamov“. Objavljene knjige pesama Jaje u čeličnoj ljusci“, 1970. San i kritika, 1977. Prostak u noći, 1979. Reform grotesk, 1983. Sneg veje, ljubav je večna, 1990. Gnezdo paranoje, 2007. Igrač u svim pravcima, izbor iz poezije, 2001, knjige eseja Slovo je puklo, 1978. i Hladno čelo, 1983, Strahote podzemlja, roman, 1991, Struganje mašte, sabrana dela, 1991. Vreme fantoma, kritike, 2005. Sabrana dela 1, 2018. Sabrana dela 2, 2019.