Ružica Sarić, član autorskog tima BINE: Prošlost neobičnih boja

Kako je juče najavljeno na konferenciji za novinare, u fokusu ovogodišnjeg Bina programa je Beogradska škola stanovanja, koja svojom širinom obuhvata brojne podteme relevantne ne samo za prestonicu Srbije, već se mogu primeniti i na brojna druga urbana naselja širom naše zemlje, koja su građena u periodu od završetka Drugog svetskog rata do osamdesetih godina prošlog veka. Bina se ove godine realizuje kroz četiri programske celine, u koje se ubrajaju i tzv. programske šetnje. A jedan od tih popularnih izleta imaće za odredište sam sever Vojvodine –  Suboticu.

– Subotica je na prelomu 19. i 20. veka bila treći po veličini grad u Ugarskoj, grad u poletu, koji se ubrzano razvijao i gradio baš u doba secesije, aktuelnog internacionalnog stila u arhitekturi i umetnosti tog vremena – kaže za „Dnevnik” Ružica Sarić, jedna od članica autorskog tima manifestacije. – Danas Subotica ima preko 100 objekata izgrađenih u duhu secesije, a mi ćemo obići 15 najznačajnijih. Za mnoge će to biti izlet u prošlost, obojenu neobičnim bojama i veoma različitim materijalima, sa ornamentikom valovitih linija, prirodnih formi lista, cveta i živih bića. Sve što izaziva pokret a protiv monotonije. Takođe ćemo biti u prilici da vidimo kako se grad Subotica odnosi prema tako značajnom fondu objekata sačuvanih do danas, i koliko ulaže u očuvanje svog kulturnog nasleđa.

Kako vidite razvoj Bine?

– Beogradska internacionalna nedelja arhitekture traje već 16 godina i mogu reći da je najveći uspeh kontinuitet. Uspeli smo da prikažemo program zanimljiv širokoj publici, a u isto vreme da dovedemo vrhunske profesionalce sa domaće, regionalne i svetske scene.  Ostvarili smo želju da Bina učestvuje u evropskim projektima. Takođe smo svojim aktivnostima omogućili osnivanje do.co.mo.mo. Srbija, nacionalnu sekciju do.co.mo.mo. International.

Svaka nepravilnost ima posledice

Koliko je danas cenjena arhitektonska struka u Srbiji koliko može da doprinese prostornom organizovanju gradnje koja bi pratila trenutni „građevinski bum” u prestonici, ali i drugim gradovima?

– Grad se razvija i gradi na osnovu planskih dokumenata. Važno je da svi stručnjaci koji su pozvani da učestvuju u kreiranju ovih planova budu respektabilni i da to rade savesno, vizionarski a sa velikim poštovanjem prema nasleđu i prirodi. Takođe je veoma važno da građani budu dobro informisani o javnom uvidu u ova planska dokumenta kada oni sami mogu uticati na promene pre nego što ta dokumenta budu i ozvaničena. Arhitekta na kraju projektuje prema smernicama iz tih dokumenata. Ukoliko svi učesnici ovog procesa rade po pravilima struke i savesno,  dobija se kvalitetan rezultat u interesu grada i građana. Svaka nepravilnost ima posledice.

U vašim programima bavite se stambenim naseljima koja često uzimamo zdravo za gotovo kao obična, poput novobeogradskih blokova. Šta je to u tim i takvim naseljima na šta treba da obratimo pažnju?

– Ta naselja su projektovana potpuno drugačije nego danas. Mnogo više pažnje je bilo posvećeno potrebama pojedinca i porodice u organizaciji stana. Projektovanje javnih prostora je bio veliki izazov koji je rezultirao kvalitetnim parternim uređenjem i inspirativnim zelenim površinama unutar naselja ili bloka. Bio je jasno definisan i protokol održavanja kako stambenog fonda, tako i zajedničkih površina. Nažalost, tokom vremena okolnosti su se promenile, svedoci smo trenutnog stanja ovih naselja. Trebalo bi postaviti nove protokole upravljanja po ugledu na uspešne modele u okruženju, kako bismo vratili dostojanstvo ovim naseljima i blokovima i onemogućili izgradnju novih objekata na slobodnim zajedničkim površinama.

Šta predstavlja Beogradska škola stanovanja i zašto je fokus ovogodišnje Bine na periodu od 1950. do 1980?

– Citiraću autorku izložbe, Tanju Damljanović Konli, koja kaže: „Beogradska škola stanovanja u svom usponu od 1960-80. dosegla je visok nivo projektovanja stambenih susedstva kao malo koja zemlja Evrope i sveta. Njeni protagonisti sticali su znanja kroz razmenu iskustava sa najprogresivnijim misliocima o stambenoj arhitekturi, od Velike Britanije i Francuske, do Skandinavskih zemalja. Relevantnost njihovih ideja najbolje se pokazuje u činjenici da su sa malim kvadraturama stanova dostigli nesrazmerno visoke standarde stanovanja. Osim razmišljanja o partikularnim stambenim jedinicama, tretiranje susedstva kao zajednice sa kojom će se žitelji identifikovati potpomognuto je promišljanjem javnih sadržaja prema kojima će naselje gravitirati. Ovo su primeri dobre prakse koji bi mogli poslužiti kao podstrek za preispitivanje galopirajuće stambene izgradnje sa kojom se Beograd trenutno suočava”.

U kojoj meri Bina sarađuje sa sličnim organizacijama i manifestacijama u inostranstvu?

– Bina je cenjen partner u EU projektima. Počeli smo saradnju preko Društva arhitekata Beograda u veoma visoko ocenjenom projektu „Nedovršene modernizacije - Između utopije i pragmatizma”, koji je prethodio izložbi u MoMI „Ka betonskoj utopiji: Arhitektura u Jugoslaviji”. Na osnovu saradnje na ovom projektu Bina je bila pozvana za člana trenutno najuticajnije i najznačanije platforme u okviru programa Kreativna Evropa - Future Architecture Platform. To je jedinstven EU program u oblasti arhitekture koji čini niz najznačajnijih i međusobno povezanih arhitektonskih zbivanja i događaja u Evropi koji stvara kontekst za razmenu, prenos znanja, diskusiju, obrazovanje i prezentaciju novih ideja o budućnosti arhitekture. Još jedan značajan EU projekat u kojem je Bina učestvovala je „Gradovi deljenja - Kreativni momenat”. Bina je izgradila i jednu fizičku strukturu - Skandinavski paviljon kroz Nordic fond i učešće studenata iz Beograda i Norveške, zamišljen kao izložbeni prostor za  mlade arhitekte i studente umetnosti.

Gde vidite prostor za eventualno proširenje programa Bine i imate li neostvaranih planova, koje biste u narednim izdanjima mogli da realizujete?

– Nismo u mogućnosti da planiramo mnogo unapred, tako da se Bina i dalje prilagođava prilikama u datom momentu. Mogu da navedem jednu inicijativu za koju smatramo da je značajna. Naime, Beogradu je potreban prostor za arhitekturu. Prostor koji će tokom cele godine svojim aktivnostima biti usmeren na arhitektonske teme, a po ugledu na Arhitektonski centar u Beču (AzW) ili pak na Muzej arhitekture I oblikovanja u Ljubljani (MAO), ali svakako primereno našim mogućnostima i uslovima.

Nikola Marković