„Tramvaj zvani želja” u Narodnom pozorištu Sombor

Reditelj Jug Đorđević je uradio domaći. Aleksandar Ristoski je, poput Branda svojevremeno, nešto mlađi od očekivanog, za ulogu gizdavog semenoše Stenlija. Ivana V. Jovanović je još znatnije starija za ulogu fatalne Blanš. I Milijana Makević nije baš u cvetu mladosti za Stelu, dok bi Nemanja Bakić mogao da bude taman za Miča. Ovo automatski rekontekstualizuje izvornu priču i poziva na razmišljanje koje godine su nam danas potrebne i dovoljne za ono što proživljavaju sad već ikone dramske literature.

Ključ adaptacije Tijane Grumić po mnogo čemu i jeste u ovome, što nema više nikog i ništa drugo. Nema komšija, drugara, bolničara. Svi pogledi su uprti/ all eyes on... Tenesi Vilijams.

Malo je svetski poznatih komada koji na ovako ubedljiv način opisuju zapadnjačke, može se reći i patrijarhalne modele položaja i držanja muškaraca i žena u vezi. Ponašanja u odnosu jednih sa drugima i u odnosu prema sebi, vlastitom identitetu u konstruktu socijalno-ekonomske povezanosti koja se neminovno održava i na psihološki - emotivni plan. Reditelj i drmaturškinja predstave sve ovo maštovito komentarišu, otvaraju i zatvaraju intoniranjem dana u nedelji, rutine bračnih parova i takvog života uopšte. Ponedeljak, utorak, sreda... Dan za seks, dan za partiju video igrica, veče za izlazak... Ono što je realnost i dalje je suštinsko pitanje opstanka – muškarac je tu da obezbedi egzistenciju, čak i ako „teškom mukom“ treba da odbrani Napoleonov kodeks u toj živopisnoj južnjačkoj državi Luizijani. Lepo kaže zakon – sve što je ženino, to je i njenog muža. A još lepše kad Stenli umesto „Varšavljanke“ zapeva „Mazurku Dombrovskog“, nama poznatu kao himna „Hej, Sloveni“.

S druge strane, Blanš je „proćerdala“ imanje koje joj je obezbeđivalo život na visokoj štikli. Ne samo njen status prosvetne radnice ponovo je upitan, dok je Mič koji još uvek živi s mamom samo još jedna slika i prilika i današnjeg društva. Teško da će on biti spasilac za Blanš, koja je već žrtva. Da li to onda znači da je Stenli stvarno njen sudija (i yelat)?

Veoma je slikovit prikaz njihovog života scenografkinje Andreje Rondović. Nema tirkiznih boja iz komada, romantične atmosfere Nju Orleansa. Tramvaj zvani želja, pa tramvaj zvani groblje. To je ta Mardi Gras linija. Scenografija prikazuje stan Stenlija i Stele u koji doluta i njena sestra Blanš čak i bez zastora, otvoren. A zapravo zatvoren sa svih strana. Nalik hladnoj, hotelskoj sobi, bez prozora i vrata, kamoli stepenica koje ipak vode nekuda. Osim sa strane gde sedi i gleda publika. Povlačenjem radnje u dubinu, ostavljen je brisani prostor proscenijuma, za sve one događaje i osećanja koje izaziva direktno suočavanje sa sudbinom likova, rediteljske intervencije koje pojačavaju i naglašavaju osetljive scene nasilja. Praktično jedini komadi nameštaja su ogromni frižider (zamrzivač) i omanji televizor. Boja tepiha vrišteće naranyasta. Vrlo znakovito.

Ivana V. Jovanović je pokidala lik Blanš, pogotovo u drugom delu predstave, kada i u komadu počinju da spadaju sve njene maske i vrcave, lucidne zaštite. U punom dramskom naboju ova glumica je uspela da prikaže čist raspad jedne žene, iznutra napolje. Ni reflektori joj nisu bili potrebni da pokažu kako se iluzije tope na svetlu istine.

Iako svojom muževnošću skoro kontraindikovan, sav bejbi i nežan, tenor, Aleksandar Ristoski ipak uspeva da pogodi nerv, živac zbog kojeg ljudi uglavnom ne vole Stenlija. Fokusiran na negativne crte, malo mu teže ide da nedvosmisleno jasno oredi ono zbog čega bi ga žene volele, pa i Stela Milijane Makević koja je dobro odigrala onaj skrivajući, duboki nivo ženstvenosti, privučen upravo tim tvrdoglavim, jogunastim, ali čvrstim i pouzdanim karakteristikama. Ono „pasje“ u Miču, toliko je na strani divnih kvaliteta, da to prosto vređa, ne samo Blanš. Ni Nemanja Bakić u dramskom smislu nije dosegao tačno zašto je to tako. I ne samo ovo nijansiranje, razlozi zbog čega su takozvani dobri muškarci često veći skotovi od onih „loših“, nije uspelo u predstavi. Uopšte, čitav taj isprepleteni niz nivoa Vilijamsove saosećajnosti sa svakim od likova, razlozi zbog kojih svet tih odnosa danas doživljava konačni krah. Kao da se zaboravilo da „Tramvaj zvani želja“ nije kritika, nego sjajan umetnički prikaz snage i ranjivosti muško-ženskog principa, ma šta to značilo. Prepuna delikat(es)nih rediteljskih detalja, gotovo isključivo potkazujući motiv ispunjenosti u (bračnoj) romantičnoj zajednici na račun solo, nezavisnog života, ako tako nešto može i da postoji iako se uporno zamišlja, fina tkanja (melo)dramskog naboja rasparala su se i nestala. Poput tragične Blanš, za koju ne može više da se zamisli ne samo medicinska, nego ni lajf-koučing institucija koja bi je sastavila.      

Igor Burić