Priča „Nedeljnog dnevnika”: Neistorijski konj
S konjem je nešto bilo, ali ne to. To što se spominje da je Milisavac na konju jednog seljaka prešao preko dubokog kanala Galovice, nikada nije bilo.
Zaboravim da pitam ko je to video, od koga se čulo i kako je došlo do toga. To s konjem nije u vezi s Istinom. Nego je doista bilo ovo. Nekakav konj je stvarno postojao.
U jesen četrdeset treće, oktobra, formirana je Četvrta vojvođanska brigada. Neki od nas nisu imali nikakvo oružje. Ne neki, mnogi su išli praznih ruku. Takvima su davali da nose hleb. I meni. Hleb od pet kila, ogroman, kao onaj predratni. I sad to pod ruku i nosi, s Fruške gore, dole u Srem. Nisam imao ni kondicije za pešačenje, ni naviku, vučem taj hleb, i vuče on mene, već ne mogu sebe da nosim, a ne taj hleb. Ne znam šta bih: da ga ostavim - to ne ide, grehota je, i ne sme se, a svaki čas mi dolazi na pamet da ga tresnem o zemlju. Da mi je kakav ranac, torba ili yak, nego ga sve premeštam iz ruke u ruku, a idem celu noć. Primeti to jedan momak, iz Divoša, kršan, i opremljen, i kaže: „Daj ovamo taj hleb, vidim da ti je teško!”
Zalutali smo u mrkloj noći. Promašili smo mesto na kojem je trebalo da pređemo prugu, pa hajde sad nazad. Pruga je zaposednuta, ali se onda i ovako radilo: dogovori se sa stražom da nas propuste. Nisu to bila takva obezbeđenja da se s njima ratuje. A i nama to ne bi bilo prijatno. Zato se vraćamo niz prugu tražeći to mesto gde je bilo dogovoreno da se može preći. Natrag opet, celu noć. Koliko je noći u toj noći bilo. Noge sam nažuljao. Plikovi mi izašli, pa pukli. Skinem cipele, ali tako opet ne ide. Onda je neko našao nekakvog konja. Zamenik komesara, valjda.
Posade Milisavca na tog konja i izgledalo je da će sve biti lakše. Ali, nevolje se nastave. S hleba na cipele, s cipela na konja. Nikada ja pre toga nisam konja jahao. Nema sedla poda mnom, pa klizim s jedne strane na drugu, a kad se na jednu stranu odvisim i hoću već da spadnem - nagnem se napred i s obe ruke zagrlim konja ne gledajući kuda me vodi. Svu svoju snagu i umešnost upotrebljavam da se održim na konju, a ne da njime upravljam. Čujem ja komande: „Brigada brže!”, i: „Razmak!” i druge, ali moj konj samo kako on hoće. Taman da mu nešto kažem, da ga postaknem da i on izvršava te komande, kad počnem da klizim. Zaostanem iza kolone, daleko. Razdanjuje se već. Brigada je prešla prugu. Do pruge dođem na tom konju sam, tako. Zastanem, ustaše iz posade me odmeravaju, ali nazad se ne može, nego hajde za brigadom. Prelazim prugu, držim se pravo, i dostojanstveno, a u sebi mislim šta će biti ako sad baš skliznem s konja. Ne diraju me. Sigurno su pretpostavili da sam ja, na tom konju, komandant neki, a da iza mene još vojske ide.
To je bilo s tim konjem.
Milorad Grujić