Прича „Недељног дневника”: Неисторијски коњ

Заборавим да питам ко је то видео, од кога се чуло и како је дошло до тога. То с коњем није у вези с Истином. Него је доиста било ово. Некакав коњ је стварно постојао.

У јесен четрдесет треће, октобра, формирана је Четврта војвођанска бригада. Неки од нас нису имали никакво оружје. Не неки, многи су ишли празних руку. Таквима су давали да носе хлеб. И мени. Хлеб од пет кила, огроман, као онај предратни. И сад то под руку и носи, с Фрушке горе, доле у Срем. Нисам имао ни кондиције за пешачење, ни навику, вучем тај хлеб, и вуче он мене, већ не могу себе да носим, а не тај хлеб. Не знам шта бих: да га оставим - то не иде, грехота је, и не сме се, а сваки час ми долази на памет да га треснем о земљу. Да ми је какав ранац, торба или yak, него га све премештам из руке у руку, а идем целу ноћ. Примети то један момак, из Дивоша, кршан, и опремљен, и каже: „Дај овамо тај хлеб, видим да ти је тешко!”

Залутали смо у мрклој ноћи. Промашили смо место на којем је требало да пређемо пругу, па хајде сад назад. Пруга је запоседнута, али се онда и овако радило: договори се са стражом да нас пропусте. Нису то била таква обезбеђења да се с њима ратује. А и нама то не би било пријатно. Зато се враћамо низ пругу тражећи то место где је било договорено да се може прећи. Натраг опет, целу ноћ. Колико је ноћи у тој ноћи било. Ноге сам нажуљао. Пликови ми изашли, па пукли. Скинем ципеле, али тако опет не иде. Онда је неко нашао некаквог коња. Заменик комесара, ваљда.

Посаде Милисавца на тог коња и изгледало је да ће све бити лакше. Али, невоље се наставе. С хлеба на ципеле, с ципела на коња. Никада ја пре тога нисам коња јахао. Нема седла пода мном, па клизим с једне стране на другу, а кад се на једну страну одвисим и хоћу већ да спаднем - нагнем се напред и с обе руке загрлим коња не гледајући куда ме води. Сву своју снагу и умешност употребљавам да се одржим на коњу, а не да њиме управљам. Чујем ја команде: „Бригада брже!”, и: „Размак!” и друге, али мој коњ само како он хоће. Таман да му нешто кажем, да га постакнем да и он извршава те команде, кад почнем да клизим. Заостанем иза колоне, далеко. Раздањује се већ. Бригада је прешла пругу. До пруге дођем на том коњу сам, тако. Застанем, усташе из посаде ме одмеравају, али назад се не може, него хајде за бригадом. Прелазим пругу, држим се право, и достојанствено, а у себи мислим шта ће бити ако сад баш склизнем с коња. Не дирају ме. Сигурно су претпоставили да сам ја, на том коњу, командант неки, а да иза мене још војске иде.

То је било с тим коњем.

Милорад Грујић