Festival Dezire u Subotici u znaku života: Vrhunska satisfakcija
NOVI SAD/SUBOTICA: Na vratima osoba u medicinskom skafanderu. Pandemija je napolju, unutra „Život“. Ukratko, ovo je lajt motiv pozorišnog festivala „Dezire“ u Subotici, koji je otvoren u ponedeljak. Iako najavljen u nedelju, još jedna viša sila – dani žalosti – pomerili su početak za mnoge omiljenog pozorišnog festivala u Srbiji, koji karakteriše izuzetna umetnička hrabrost, verna publika, visok nivo interakcije, neformalna druženja...
Nema sada žurki i druženja, „nezadovoljan“ je i Andraš Urban, upravnik pozorišta „Deže Kostolanji“, koje organizuje „Dezire“, ipak veoma srećan što nisu odustali od festivala.
Inače, kako dodaje, toga nema na većim festivalima ni u mirnodopskim vremenima.
Ali, nemojmo zaboraviti da je suština pozorišnog festivala predstava i publika koja to gleda. Za to se borimo i to se sada dešava. Fleksibilni smo do krajnosti. Pogađaju nas i mere, a i sama bolest, kovid 19. Ponekad se osećamo kao da nam se kosti lome... Ne treba zaboraviti da unutar društva imamo još dosta slojeva koji trpe svaki put kada se donose mere, ili pojačava bolest. Moraju se stalno snalaziti da bi mogli raditi, postojati, živeti. Eto. Živimo, poručuje Urban.
Govoreći o fleksibilnosti u granicama izdržljivosti i pucanja, „Dezire“ je već zabeležio opravdane izostanke. Prvog dana, tehnika Bitef teatra postavila je sve za izvođenje predstave „Kretanje“ Dimitrija Kokanova, u režiji Jovane Tomić, ali je na dan izvođenja javljeno da jedna od glumica ima temperaturu. U utorak, „Upotreba čoveka“ po romanu Aleksandra Tišme Novog tvrđava teatra, put Subotice je navela reditelja Borisa Liješevića da kao glumac uskoči u predstavu umesto bolesnog Jugoslava Krajnova.
Zato je upravnik pozorišta „Deže Kostolanji” još na otvaranju, bez velike pompe, rekao da je sam taj čin vrhunska satisfakcija, a da su svi koji će nastupiti i oni koji će ih gledati heroji, jer žive.
Na otvaranju „Dezirea“ u ponedeljak, izvedena je predstava „Poetika gledanja“ Pozorišta „Deže Kostolanji“. Predstavu je u matičnoj kući režirao Andraš Urban kao veoma neobičan, apartan prikaz u okviru njegove skorašnje estetike.
Reč je izuzetno likovnoj i muzičkoj predstavi, bez reči, u kojoj izvođači imaju specifičan zadatak da na scenu iznesu ceo jedan životinjski svet, a zatim se i sami pridruže kao deo postavke u svojevrsnom scenskom oživljavanju „mrtve prirode“.
Često me pitaju šta nam je taj „Život“ (slogan ovogodišnjeg festivala „Dezire“ – prim. nov.), rekao nam je Urban.
To je, pojasnio je, ovaj naš život, s merama.
Organizovati „Dezire“ danas je bila, u stvari, borba za postojanjem. U početku nisam mislio da pozorišta moraju da rade po svaku cenu. Istina, to ne mislim ni sad. Ne po svaku cenu. Mislio sam da će proći i ovo. Negde od septembra je to postalo prava borba za opstanak. Za život u koji verujemo. Za život koji inače živimo. Nikad nismo toliko radili, a pred svaki „Dezire“ ginemo od posla. Uvek moramo biti otvoreni za izazove i rešavati ih. Ove godine je to izuzetno teško, od otkazivanja, pa na dalje. Odlučili smo da pravimo festival. Menjali smo program, zadnjih noći svaki dan. U zavisnosti od zdravstvenog stanja učesnika, bojazni od zaraživanja, u zavisnosti od novih mera i tumačenja istih. Ne želimo biti neozbiljni, niti neodgovorni. Ponekad se pitam jesmo li upravo to. Mislim da nismo. Samo smo ljudi kojima je sve ovo što predstavlja „Dezire“ bitno, uz one kojima je to isto važno. Pronalazili smo i druga pozorišta koja se bore za opstanak. U smislu, da su otvoreni za učešće, a i u matičnoj sredini rade isto, poručio je Urban.
Jedno od takvih pozorišta je i Beogradsko dramsko, koje je sinoć izvelo predstavu „Jugojugoslavija“, a u nedelju nastupa sa „Nije to to“ Simone Semenič, u režiji Tomija Janežiča.
Do kraja „Dezirea“, videćemo. Trt - mrt, život ili...
Igor Burić
