„Jozefina i Jovanka” Branislava Kostića
Kako su u vremenima teških iskušenja, pred naletom razorne ideologije zla i poništavanja drugih ljudi, u vremenu pogroma, uništenja, progona inenadane mržnje, u vremenu netrpeljivosti i potiranja prava na život, u trenucima mržnje prema svemu drugom i drugačije, kako se u takvim vremenima ostaje čovek, kako se čuva vera u ljudsko društvo, u tom vremenu koje nije više vreme već nevreme?
Čuva li se u takvim trenucima vera u bolje sutra, nazire li se tračak svetlosti slobode i sanja li se postojanost života, nada da će ipak pobediti humanost, da postoje pojedinci koji još uvek čuvaju dobrotu, čast, poštenje i čije čovekoljublje ne može biti uništeno?
Šta u takvim vremenima da čine oni, tužni i nemoćni, postiđeni i poniženi, porogonjeni samo zato što su druge vere ili nacije, šta da čine u takvom svetu, kako da očuvaju vlastiti život, svoj životni prostor, na tom mestu u tom gradu koji je postao pozornica na kojoj se zarad malo blagostanja i imanja nudilo i prodavalo sve: čast, obraz i ljudskost?
To su samo neka od mnogobrojnih pitanja koje postavlja Branislav Kostić u romanu „Jozefina i Jovanka“ (Bistrica, Novi Sad 2020) pričajući, zapravo svedočeći, preko sećanja i kazivanja oca i stradanju porodice, o sudbinskom putu traženja spasa od pogroma Drugog svetskog rata, o pokušaju da se spasi majka koja se našla, kao Jevrejka, pred čeljustima nacističke ideologije, o stradanju njenih sestara i porodice.
Svakako da je to priča i o čoveku koji nije prezao, nošen čudnom hrabrošću, da učini sve kako bi svoju porodicu sačuvao i otrgao iz kanyi zla, koji nikada nije gubio do kraja veru u postojanje dobrih ljudi, koji je bio naklonjen, kao radnik, komunističkom pokretu, nadi u jedan bolji i pravedniji svet.
Istovremeno, to je i priča, svedočanstvo o svim onim dobrim i hrabrim ljudima koji nisu prezali pred naletom zla, o onim ljudima koji su bili spremni da i svoj život izlože pogibelji, koji nisu ustuknuli pred neljudskom većinom, koji su uvek bili rukovođeni željom da pomognu drugom, bez obzira na njihovu versku i nacionalnu pripadnost. Ali, istovremeno i onima koji nisu bili takvi, koji su iz privida jednog harmoničnog sveta pohrlili, zarad ideologije ili pljačke, da poništavaju sve, koji su postojali bahati osioni i spremni da izlože svakog pojedinca smrti.
Iako pisana kao znak sećanja na sudbinu jedne porodice, na njen put mučnih iskušenja u vremenu ratnom i poratnom, knjiga se istovremeno čita i kao svedočanstvo, kao kazivanje nalik na dokument o ratnim dešavanjima na prostoru Banata i Bačke, kao potresno svedočanstvo o sudbini Jevreja na tim prostorima, o svima onima kojih kao da nije bilo.
Tako se ovo svedočenje o stradanju i putu spasa jedne porodice pretvara i u kazivanje i propitivanje one čudne zakonitosti po kojoj se od sudbine ne može pobeći, ali i u jedno verovanje da svet isključivo počiva na dobrim ljudima.
Priču o sudbini i životu Jozefine ili Jovanke, pričanu kao svedočenje Branislav Kostić ispisuje sa željom i uverenjem u jedno bolje sutra sveta. Sveta koji nikada više neće dozvoliti tu čudovišnu mržnju prema drugom i takvu dominaciju zla i nehumanosti. Da ideja slobode, da dobrota, čovekoljublje i pravednost moraju uvek pobediti.
Franja Petrinović