TVOJA REČ: DAMJANA JUROŠEVIĆ (23) Stvoreni smo da razgovaramo

 Kako bismo lakše sve to prevazišli, važno je da imamo nekoga kome možemo da se obratimo, s kim možemo otvoreno da razgovaramo. Međutim, isto tako, činjenica je da danas nemamo naročito razvijene sisteme podrške kako od najbližih, tako i od institucija. Ipak, da nije sve tako crno i da je uvek moguće s nekim podeliti sve ono što nas tišti, dokazuje i postojanje Centra za pružanje emotivne podrške i prevenciju suicida „Srce“ koji svakodnevno možemo kontaktirati.

Volonterka Damjana Jurošević (23) iz Beočina za ovonedljni broj omladinske strane govori o najčešćim uzrocima koji narušavaju mentalno zdravlje kako pojedinaca, tako i čitavog društva kom pripadamo. Ona je diplomirala psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, fokusirajući se na industrijsko-organizacioni modul, ali ne zanemarivši ni klinički i razvojni.

- Trudim se da budem svestrana i da pokrivam sve oblasti i sve grane koliko mogu, jer što mi je šire znanje, to ću bolje moći da pomognem ljudima, a to je poenta - kaže nam na samom početku Damjana.

Otkud uopšte ta želja i potreba da se baviš psihologijom i, kao što si rekla, da pomažeš ljudima?

- Možda ovo nije odgovor koji ljudi očekuju od jednog psihologa, ali ja sam tokom osnovne i srednje škole gledala dosta kriminalističkih serija i, pokušavajući da razumem umove ljudi koji čine različita kriminalna dela, bila sam fascinirana time da mogu da razumem takve postupke, da imam empatiju i da bih i njima volela da pomognem! Mislila sam kako bi bilo lepo, osim što tim ljudima sudimo i stavljamo ih u zatvore, da im u nekom ranijem periodu pomognemo i tako sprečimo da dođu do toga da su etiketirani i stigmatizovani zbog toga što su kriminalci. Zapravo, imala sam ideju da spasim svet od kriminalaca.

Kakav si utisak stekla - koliko kod nas ima prostora za bavljenjem psihologijom u oblasti kriminala?

- Mislim da nama fali primarna prevencija, jer imamo veoma slabe preventivne programe u školama, ne samo za mentalno zdravlje, već i za zdravlje generalno. Mentalno zdravlje poprilično zaostaje... U inostranstvu se već u osnovnoj školi mogu prepoznati elementi kognitivno-bihejvioralne terapije, što sam ja iskusila na svojoj koži, budući da sam živela u Kanadi do desete godine, a danas to pohađam na fakultetu. Rečenice koje mi sad profesorka prezentuje, a koje su vrlo značajne za mentalno zdravlje i koje nam mogu pomoći kod prihvatanja, to sam kao dete slušala u Kanadi. Vrlo mi je jasna ta disproporcija između onoga što bi bilo značajno učiti decu i onoga što mi ovde imamo. Tako da, mislim da smo u oblasti prevencije kriminala još uvek poprilično slabi. A to je upravo deo kom možemo da se posvetimo jer ima dosta potencijala.

To sam baš htela da te pitam - da li imaš neku konkretnu ideju kako bi se posvetila svemu tome,naročito što imaš iskustva iz Kanade i možda možeš da implementiraš neke njihove programe i principe ovde kod nas?

- Iskreno, to bi bilo sjajno, ali za to je potrebno mnogo više nas, nisam dovoljna ja sama. Širi se svest o važnosti mentalnog zdravlja i, budući da postoje neke konkretne tehnike i veštine koje se mogu naučiti, one se mogu implementirati i u našem obrazovnom sistemu. Samo, ne znam koliko je pametno sve direktno implementirati sa zapada, mislim da se sve to treba prilagoditi našem mentalitetu, narodu, temperamentu...

Centar „Srce“ je dostupan svakog dana od 14 do 23 časa. Možete ga pozvati na brojeve 0800/300-303 i 021/6623 393, pisati im na mejl vanjaŽcentarsrce.org ili na čet putem sajta (centarsrce.org) ili aplikacije na telefonu „Centar Srce“

Da li to znači da se sa nama treba više raditi nego sa Kanađanima?

- Baš naprotiv. Mislim da imamo dosta različite vrednosti i imamo nešto za šta se možemo uhvatiti i to treba iskroristiti. Ne treba samo na slepo uzeti neki mehanizam koji funkcioniše negde druge. Isto tako, mislim da imamo razne probleme na kojima bismo mogli odmah da poradimo, jer im više nije mesto u današnjem svetu a koji nas, možda, malo i usporavaju. Kao narod smo vrlo skeptični, uče nas da razmišljamo, da postavljamo pitanja, što je sjajno.

Stvarno imamo razvijenu kritičku svest?

- Po onome što sam videla, imamo razvijenu kritičku svest, ali nemamo sposobnost rezonovanja šta je tačno, a šta nije. Hvatamo se za pogrešne stvari.

Koliko, onda, sve to utiče na mentalno zdravlje celog našeg društva ali i pojedinaca?

- Mentalno zdravlje u Srbiji je poprilično urušeno. Stalno se krećemo ka nekom raciju, emocije smo stavili u koš neprihvatljivog. Svi se trudimo da budemo jaki i to je ključni problem. A šta znači biti jak? To znači biti drzak, ne dati na sebe, ne pokazivati slabost, nežnost, da ti je stalo do nečega... A to je odbrambeni mehanizam koji funkcioniše, jer ako niko ne vidi da imaš slabe tačke, ne može ni da te povredi. Ali, glumiti da si stalno jak, to je leglo svih problema, to je stalno nošenje maski. Svi se plaše stigme, osude, da će ih neko odbaciti, da će smatrati da je njihov problem glup... Potiskujemo emocije, pravimo se da ne postoje, na različite načine izbegavamo realnost i ono što nas muči. Mi nismo stvoreni da budemo samo jaki, mi smo društvena bića koja žive zajedno, stvoreni smo da razgovaramo. U našoj prirodi je da razgovaramo i razgovor evoluciono ima smisla i prija nam, a mi to zaboravljamo. Postali smo jaki za sve, osim da govorimo o emocijama.

To je sve nešto što nije nastalo preko noći, a mislim da tome dodatno doprinose društvene mreže na kojima imamo priliku da se predstavimo na način koji nam odgovara, kao i da držimo ljude na distanci... Tako i dolazimo do toga da, umesto da poboljšamo komunikaciju uz pomoć tih platformi, srozavamo je...

- Društvene mreže nisu same po sebi problem, one su svet za sebe. Imamo realni svet i svet društvenih mreža na kojima takođe imamo svoju ličnost i prikazujemo se onako kako želimo da izgledamo. A to nije beg od realnosti, to je naša druga realnost. Problem je u tome koje potrebe mi tamo zadovoljavamo i koje su to nove potrebe koje nastaju, pa i koliko su one u sukobu sa onima koje imamo u realnom životu. Na internetu se stvara potreba za socijalnim prihvatanjem, a to su najnormalnije ljudske potrebe. Međutim, mi njih zadovoljavamo na internetu, ali ne i u stvarnom svetu. Ne umemo da komuniciramo uživo, ali se dobro snalazimo onlajn. Super je koristiti internet, to nam je otvorilo mnoga vrata, ali nas je unazadilo u realnom svetu po pitanju emotivne inteligencije, kao i naše sposobnosti da komuniciramo.

„Vreme leči sve“, „ne brini se, proći će“, „kako je drugima, tebi je dobro“, „budi jak“, „progutaj to“, „ja verujem u tebe“,... samo su neke od rečenica koje ne treba reći osobi koja tuguje jer je izgubila nešto ili nekoga, savetuje Damjana. Minimiziranje tuđeg problema nije dobar metod, a svakodnevno je u upotrebi. Najvažnije je da slušamo osobu s kojom razgovaramo, kao i da pokušamo da je istinski razumemo. Jedino tako se ljudi ne bi osećali odbačeno i neshvaćeno.

Koliko se, recimo, u Centar „Srce“ javljaju oni koji imaju upravo taj problem o kom si sad govorila?

- Koja god da je tematika, o čemu god da razgovaraju naši pozivari i šta god da prepoznaju koji je njihov problem, na kraju, kada dođemo do nekih osećanja, svi oni osećaju iste emocije i teskobe. Baš zbog toga ne bih pravila razliku između starijih i mlađih pozivara. Ono što u Centru prepoznajemo, jeste da mladi pre svega imaju probleme koje stariji ne prepoznaju. Oni nama pričaju o istim situacijama koje nam spominju i stariji, samo što oni to drugačije kažu. Na primer, mladi će reći kako ih vršnjaci nisu prihvatili u školi, a stariji da ih nisu prihvatile kolege na poslu, razumeš šta želim da kažem? Osećanja i misli su vrlo slični, samo je tematika nešto drugačija. Ono što je specifično jeste što mladi često imaju utisak da nemaju kome da se povere. Najbolja podrška bi bili roditelji i nastavnici, ali najčešće se dešava da problemi s kojima se nose mladi, starijima deluju bezazleno, naivno, da to ni nisu problemi... Na kraju krajeva, ni ti stariji nemaju sposobnost pružanja podrške jer ih niko tome nije naučio.

L. Radlovački