ТВОЈА РЕЧ: ДАМЈАНА ЈУРОШЕВИЋ (23) Створени смо да разговарамо

 Како бисмо лакше све то превазишли, важно је да имамо некога коме можемо да се обратимо, с ким можемо отворено да разговарамо. Међутим, исто тако, чињеница је да данас немамо нарочито развијене системе подршке како од најближих, тако и од институција. Ипак, да није све тако црно и да је увек могуће с неким поделити све оно што нас тишти, доказује и постојање Центра за пружање емотивне подршке и превенцију суицида „Срце“ који свакодневно можемо контактирати.

Волонтерка Дамјана Јурошевић (23) из Беочина за овонедљни број омладинске стране говори о најчешћим узроцима који нарушавају ментално здравље како појединаца, тако и читавог друштва ком припадамо. Она је дипломирала психологију на Филозофском факултету у Новом Саду, фокусирајући се на индустријско-организациони модул, али не занемаривши ни клинички и развојни.

- Трудим се да будем свестрана и да покривам све области и све гране колико могу, јер што ми је шире знање, то ћу боље моћи да помогнем људима, а то је поента - каже нам на самом почетку Дамјана.

Откуд уопште та жеља и потреба да се бавиш психологијом и, као што си рекла, да помажеш људима?

- Можда ово није одговор који људи очекују од једног психолога, али ја сам током основне и средње школе гледала доста криминалистичких серија и, покушавајући да разумем умове људи који чине различита криминална дела, била сам фасцинирана тиме да могу да разумем такве поступке, да имам емпатију и да бих и њима волела да помогнем! Мислила сам како би било лепо, осим што тим људима судимо и стављамо их у затворе, да им у неком ранијем периоду помогнемо и тако спречимо да дођу до тога да су етикетирани и стигматизовани због тога што су криминалци. Заправо, имала сам идеју да спасим свет од криминалаца.

Какав си утисак стекла - колико код нас има простора за бављењем психологијом у области криминала?

- Мислим да нама фали примарна превенција, јер имамо веома слабе превентивне програме у школама, не само за ментално здравље, већ и за здравље генерално. Ментално здравље поприлично заостаје... У иностранству се већ у основној школи могу препознати елементи когнитивно-бихејвиоралне терапије, што сам ја искусила на својој кожи, будући да сам живела у Канади до десете године, а данас то похађам на факултету. Реченице које ми сад професорка презентује, а које су врло значајне за ментално здравље и које нам могу помоћи код прихватања, то сам као дете слушала у Канади. Врло ми је јасна та диспропорција између онога што би било значајно учити децу и онога што ми овде имамо. Тако да, мислим да смо у области превенције криминала још увек поприлично слаби. А то је управо део ком можемо да се посветимо јер има доста потенцијала.

То сам баш хтела да те питам - да ли имаш неку конкретну идеју како би се посветила свему томе,нарочито што имаш искуства из Канаде и можда можеш да имплементираш неке њихове програме и принципе овде код нас?

- Искрено, то би било сјајно, али за то је потребно много више нас, нисам довољна ја сама. Шири се свест о важности менталног здравља и, будући да постоје неке конкретне технике и вештине које се могу научити, оне се могу имплементирати и у нашем образовном систему. Само, не знам колико је паметно све директно имплементирати са запада, мислим да се све то треба прилагодити нашем менталитету, народу, темпераменту...

Центар „Срце“ је доступан сваког дана од 14 до 23 часа. Можете га позвати на бројеве 0800/300-303 и 021/6623 393, писати им на мејл vanjaŽcеntarsrcе.org или на чет путем сајта (cеntarsrcе.org) или апликације на телефону „Центар Срце“

Да ли то значи да се са нама треба више радити него са Канађанима?

- Баш напротив. Мислим да имамо доста различите вредности и имамо нешто за шта се можемо ухватити и то треба искрористити. Не треба само на слепо узети неки механизам који функционише негде друге. Исто тако, мислим да имамо разне проблеме на којима бисмо могли одмах да порадимо, јер им више није место у данашњем свету а који нас, можда, мало и успоравају. Као народ смо врло скептични, уче нас да размишљамо, да постављамо питања, што је сјајно.

Стварно имамо развијену критичку свест?

- По ономе што сам видела, имамо развијену критичку свест, али немамо способност резоновања шта је тачно, а шта није. Хватамо се за погрешне ствари.

Колико, онда, све то утиче на ментално здравље целог нашег друштва али и појединаца?

- Ментално здравље у Србији је поприлично урушено. Стално се крећемо ка неком рацију, емоције смо ставили у кош неприхватљивог. Сви се трудимо да будемо јаки и то је кључни проблем. А шта значи бити јак? То значи бити дрзак, не дати на себе, не показивати слабост, нежност, да ти је стало до нечега... А то је одбрамбени механизам који функционише, јер ако нико не види да имаш слабе тачке, не може ни да те повреди. Али, глумити да си стално јак, то је легло свих проблема, то је стално ношење маски. Сви се плаше стигме, осуде, да ће их неко одбацити, да ће сматрати да је њихов проблем глуп... Потискујемо емоције, правимо се да не постоје, на различите начине избегавамо реалност и оно што нас мучи. Ми нисмо створени да будемо само јаки, ми смо друштвена бића која живе заједно, створени смо да разговарамо. У нашој природи је да разговарамо и разговор еволуционо има смисла и прија нам, а ми то заборављамо. Постали смо јаки за све, осим да говоримо о емоцијама.

То је све нешто што није настало преко ноћи, а мислим да томе додатно доприносе друштвене мреже на којима имамо прилику да се представимо на начин који нам одговара, као и да држимо људе на дистанци... Тако и долазимо до тога да, уместо да побољшамо комуникацију уз помоћ тих платформи, срозавамо је...

- Друштвене мреже нису саме по себи проблем, оне су свет за себе. Имамо реални свет и свет друштвених мрежа на којима такође имамо своју личност и приказујемо се онако како желимо да изгледамо. А то није бег од реалности, то је наша друга реалност. Проблем је у томе које потребе ми тамо задовољавамо и које су то нове потребе које настају, па и колико су оне у сукобу са онима које имамо у реалном животу. На интернету се ствара потреба за социјалним прихватањем, а то су најнормалније људске потребе. Међутим, ми њих задовољавамо на интернету, али не и у стварном свету. Не умемо да комуницирамо уживо, али се добро сналазимо онлајн. Супер је користити интернет, то нам је отворило многа врата, али нас је уназадило у реалном свету по питању емотивне интелигенције, као и наше способности да комуницирамо.

„Време лечи све“, „не брини се, проћи ће“, „како је другима, теби је добро“, „буди јак“, „прогутај то“, „ја верујем у тебе“,... само су неке од реченица које не треба рећи особи која тугује јер је изгубила нешто или некога, саветује Дамјана. Минимизирање туђег проблема није добар метод, а свакодневно је у употреби. Најважније је да слушамо особу с којом разговарамо, као и да покушамо да је истински разумемо. Једино тако се људи не би осећали одбачено и несхваћено.

Колико се, рецимо, у Центар „Срце“ јављају они који имају управо тај проблем о ком си сад говорила?

- Која год да је тематика, о чему год да разговарају наши позивари и шта год да препознају који је њихов проблем, на крају, када дођемо до неких осећања, сви они осећају исте емоције и тескобе. Баш због тога не бих правила разлику између старијих и млађих позивара. Оно што у Центру препознајемо, јесте да млади пре свега имају проблеме које старији не препознају. Они нама причају о истим ситуацијама које нам спомињу и старији, само што они то другачије кажу. На пример, млади ће рећи како их вршњаци нису прихватили у школи, а старији да их нису прихватиле колеге на послу, разумеш шта желим да кажем? Осећања и мисли су врло слични, само је тематика нешто другачија. Оно што је специфично јесте што млади често имају утисак да немају коме да се повере. Најбоља подршка би били родитељи и наставници, али најчешће се дешава да проблеми с којима се носе млади, старијима делују безазлено, наивно, да то ни нису проблеми... На крају крајева, ни ти старији немају способност пружања подршке јер их нико томе није научио.

Л. Радловачки