Glumica Kristina Janjić, još jedna Sofka u nizu

Jedna od Sofki je glumica Kristina Janjić, koja je novosadska studentkinja. Majerina, kako voli da kaže, a za Boru da ga niko ne zna kao u Vranju. Ovih dana se u Pozorištu „Bora Stanković“ u Vranju upravo završio 56. festival profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“. „Nečista krv“ koja je novo ruho dobila zahvaljujući dramaturškom radu Tijane Grumić i reditelju Jugu Đorđeviću, ponovo je plenila pažnju.

U predstavi nema jedna, nego sedam Sofki, ako brojimo glumice koje je igraju, sugerišući začarani krug patnje, nasilja nad ženama u patrijarhalnom društvu. Umnožavaju se i nizovi asocijacija, interpretacija i doživljaja u vezi sa ovim, dok Vranje njegove festivalske posetioce nastavlja da pleni i van pozorišta.

U Vranju svi kažu „naš Bora“. Imate li vi neki lični odnos prema njemu i kakav, s obzirom na to da ste rođeni i živite u Vranju, a kao glumica, posle studija u Novom Sadu, često ste se susretali sa njegovim delima na sceni?

- To nije lokalna priča. Sva Borina dela mogu da se smeste bilo kad, bilo gde. Kada ih mi radimo, to ipak jeste naš teren. Kod njega postoji ta posebna emocija. Možda će zvučati kao da smo puni sebe, možda tako i jeste, ali mi imamo tu emociju. Samo je pitanje trenutka, reditelja koji nas vodi, da li možemo da je ispoljimo i dočaramo kako treba, kako je on video i pisao. Kad gledamo pozorišta koja nam dolaze sa Borinim delima, uvek smo u fazonu, manje - više, da nije to to, da nisu pogodili njegovu srž. Sigurno je stvar mentaliteta da je to nama urođeno i prirodno.

„Nečista krv“ Tijane Grumić i Juga Đorđevića iskače iz uobičajene predstave o Bori Stankoviću. Suptilno je osavremenjena, oslobođena ustaljenih umetničkih obrazaca, kad je reč o scenskom prikazivanju južnjačkog derta. Kako sad to kod vas prolazi?

- Iskače! Jug je hteo da to bude savremeniji način, „prevod“ na današnje vreme, ali je suština ista. Koliko god je hteo da igramo potpuno hladno, bez emocija, ta emocija je isplivala. U početku nas je malo sputavao, ali je do kraja video da prosto ne može skroz tako. Ako hoćemo da tu ideju izguramo do kraja, da damo sebe u punom svetlu, onda ta emocija mora da ispliva na površinu. Tako da bez obzira što se predstava igra na savremeni način, vidi se tu onaj stari Bora Stanković, suštinska emocija koju ima i prenosi kroz svako svoje delo.

Kako bi vi nazvali tu emociju, tog Boru. Je li to ona patnja, kidanje odela, duše, predavanje zanosima, ili volja za životom, eros?

- Ima svega toga. Čuvena je ta patnja, žal, neostvareni eros... Možda najpre - ljubav. Emocija povezana sa patnjom. Mislim da je to najbitnije u svim njegovim delima.

Jesu li patnja i ljubav u srećnoj vezi? U našim južnjačkim krajevima i celoj Zapadnoj Evropi na čudan način su povezani i u umetničkim delima!

- (Smeh) Da!

Igrate Sofku u trenutku kada ona sazreva kao žena, kada je udata protiv svoje volje, „dave?i“ u sebi buntovnu devojku, a dobivši muškarca koji nije još muškarac, uz figuru oca...

- Svekra (smeh)!

Zapravo, dobija muškaraca kojem je ona mama! Kako se ubacite u ulogu, s obzirom na to da vas ima sedam u tom razvojnom nizu lika Sofke?

- Da, Sofka broj tri, četiri... Kad je Jug izneo tu ideju da svaka od nas koja igra Sofku treba da krene od nule i pusti se, pun gas, a sve vreme van scene gledamo šta se dešava, rediteljski je odgovorio da su tačno određeni momenti za preuzimanje uloge i parče koje treba da bude dato. Poverovala sam da to mogu, a moja Sofka je ta koja buntovnu Sofku pre sebe pokušava da poništi. To njeno „ne želim“, „neću“. Pokušava da se pomiri sa sudbinom, da to tako mora. Javlja se njena gordost, želja da i dalje drži konce u rukama, iako zna da će drugi da određuju njenu sudbinu. Kroz prosidbu i dalje, kroz svadbu, drži taj svoj ponos, sve do trenutka kad shvati da svi tako funkcionišu, da sve tako funkcioniše, da ne postoje odnosi u kojima nema nečiste krvi, prljave igre.

Igor Burić