Arhiv grada: Zaboravljeno pozorište u dvorištu hotela Eržebet
NOVI SAD: Gradski Magistrat je 1892. godine naredio upravi Društva za Srpsko narodno pozorište da u roku od 30 dana mora da sruši zgradu „Gradske dvorane” koja se nalazila na današnjem Trifkovićevom trgu jer je novodno bila sklona padu.
Kao i većina imućnih Srba tog doba, novosadski veleposednik Lazar Dunđerski je odlučio da pritekne u pomoć, pa je nakon rušenja „Gradske dvorane” otkupio sav građevinski materijal i u dvorištu hotela „Eržebet”, ili „Jelisaveta” kako su ga Novosađani prekrstili, sazidao novo pozorišno zdanje i poklonio ga Društvu.
Dunđerskovo pozorište je izgrađeno na neuobičajenom mestu, u dvorištu današnjeg hotela „Vojvodina”, kaže direktor Arhiva grada Petar Đurđev.
Kako dodaje, interesantno je da je svojevremeno u dva navrata gradonačelnik Novog Sada Svetozar Miletić predlagao je da se pozorište izgradi na glavnom trgu, gde je kasnije podignuta današnja Gradska kuća.
Austrougarskim vlastima, naravno, nije išlo u prilog da srpsko pozorište bude smešteno na centralnom trgu. Zbog toga je Dunđerski pribegao lukavstvu i novu pozorišnu zgradu podigao u dvorištu hotela, nedaleko od Magistrata, veli naš sagovornik.
Dunđerski je kod arhitekte Vladimira Nikolića naručio projekat, a gradnja je počela u aprilu 1893. godine. Planove za pozorišno zdanje projektovao je bečki arhitekta Rudolf Kloc, spoljni saradnik Nikolićevog arhitektonskog ateljea. Pozorište je izgrađeno u stilu tadašnjih srednjoevropskih teatara, sala je mogla da primi oko 600 gledalaca, a svečano je otvoreno u februara 1895. godine. O enterijeru se malo zna. Međutim, značajan document – zapisnik sa sednice Gradskog odbora na kojoj je razmatrano izdavanje građevinske dozvole Lazaru Dunđerskom za izgradnju pozorišta u dvorištu hotela, čuva se u Arhivu Novog Sada, kao i brojni dokumenti koji koji svedoče o dešavanjima, malo poznatim, a možda i zaboravljenim, koji su menjali izgled našeg grada.
Građevinski radovi na pozorištu bili su završeni do oktobra 1894. godine, zatim se pristupilo uređenju enterijera i uvođenju struje, kaže Đurđev.
Po njegovim rečima, u septembru 1893. godine, prilikom građevinskih radova, sa skele su pale dve žene.
Jedna je poginula, dok je druga teško povređena i preneta u bolnicu, zbog čega su radovi nakratko prekinuti, podseća Đurđev.
Pozorište je svoj neslavan kraj doživelo kada se zapalilo 23. januara 1928. godine, nakon što je odigrana predstava „Raspikuća”. Tada su nepovratno izgubljena značajna dokumenta i dragocena oprema. Zidana peć se nalazila u podrumu objekta, a para iz nje je išla kroz oluke u zidovima i tako je grejala gledalište i scenu. Požar je izazvala varnica iz peći koja je zapalila jednu gredu.
S. Kovač
