Lukaš Kažek, novinar i voditelj: Mračna istorija Hitlerovog štaba

U svakoj epizodi Lukaš Kažek upoznaje one koji su bili svedoci događaja povezanih sa Hitlerovom politikom i pronalazi upečatljive predmete poput knjiga, fotografija i arhivskih snimaka. Uz dramatične rekonstrukcije, serija takođe prikazuje Hitlera kao neispunjenog arhitektu čije su ambicije uticale na oblik, unutrašnjost, arhitekturu i lokalizaciju svakog štaba. Ova serija otkriva Hitlerovu ambiciju da njegovi štabovi ne budu samo strateški pozicionirani, već da se enterijer iskoristi za političke manipulacije. Proučavajući prošlost građevine Lukaš se vraća u štabove da otkrije kako oni izgledaju u današnje vreme. U intervjuu za Dnevnikov TV magazin Lukaš otkriva kakvu novu viziju istorije i Hitlera donosi ova dokumentarna serija.

– Hitler je uvek bio blizu mesta gde su se odvijale odlučujuće bitke za budućnost Trećeg rajha, pa su prvi štabovi izgrađeni u Obersalzbergu Berghof, blizu Minhena, i to je postalo prvo polje bitke za moć. Oduvek sam bio impresioniran kako su građeni, kako su izgledali, kako su živeli ljudi iz najbližeg Hitlerovog okruženja i o tome govori serija – kaže Lukaš Kažek.

Koliko je štabova izgrađeno ili opremljeno?

– Hitler je imao više od 20 štabova, a jedan nije bio potpun završen, poput kompleksa Rize u planinama Sova u Donjoj Šleskoj. Hitler je koristio svoje štabove da bi tamo provodio vreme, komandovao, primao goste i strane saveznike. Napokon, ta mesta su bila i njegovi domovi. U jednom od njih, Volfsšance, proveo je oko 800 dana.

Kakva su uopšte bila ta sedišta? Da li su imala neke zajedničke elemente? Da li su se međusobno veoma razlikovala?

– Najvažnije odluke Drugog svetskog rata donete su upravo u štabovima. U „vozu Amerika“, koji je bio njegovo mobilno sedište tokom kampanja u Poljskoj, objavio je totalni rat - uništenja. U istom vozu susreo se sa španskim diktatorom generalom Frankom i nagovorio ga da se pridruži ratu. U drugom sedištu Volfsšance unapredio je Alberta Špera za ministra naoružanja, što je zapravo produžilo rat za najmanje dve godine. Svi štabovi imali su jednu zajedničku stvar - bila su to najbolje čuvana mesta na svetu! Neki su bili bunkeri, a neki, poput Berghofa, luksuzna rezidencija.

Kakva je bila funkcija sedišta?

– Štab je uvek bio blizu fronta, tako da su Hitler i njegovo osoblje uvek bili spremni na pokret. Takođe je bio blizu mesta gde su se sastali sa svojim saveznicima ili generalima. Štabovi su bili  krvotok čitave vojne mašinerije Trećeg rajha.

Da li je bilo elemenata ili karakteristika prisutnih u svim tim sedištima? Da li je Hitler imao neku opsesiju ili potrebu koja se morala ispuniti u svim sedištima?

– Hitler se izuzetno plašio bombardovanja, svi njegovi štabovi su u tom pogledu bili dobro zaštićeni npr. Riese je bio 70 metara pod zemljom u čvrstoj steni staroj preko 3,5 milijardi godina. U Adlerhorstu, Volfsšancu, svuda gde je trebalo da boravi, njegovu sigurnost branili su armirani beton i čelične konstrukcije.

U serijalu ste obišli deset sedišta. Koji je na vas ostavio najveći utisak i zašto?

– Volfsšance bilo je jedno od najvećih Hitlerovih sedišta. To je grad bunkera okružen šumom, jezerima i močvarama. Ovo sedište Adolfa Hitlera bilo je u upotrebi od 1941. do 1945. Nalazi se u Gierlozu blizu Ketrzina i danas je, uprkos činjenici da su štab razneli Nemci tokom povlačenja, velika turistička atrakcija, koju poseti gotovo četvrtina miliona turista godišnje. Adolf Hitler je ovde proveo ukupno 800 dana, tako je operacija nazvana Barbarosa (napad na SSSR) koordinirana ovde, kao i mnoge ključne odluke u upravljanju nemačkom ratnom mašinerijom. Ovde su svoj smeštaj imali i Herman Gering, Martin Borman, Vilhelm Keitel i Alfred Jodl. Ovde se takođe dogodio jedan od najpoznatijih pokušaja atentata na Hitlera, koji je izveo Klaus fon Štaufenberg u julu 1944.

Koliko je sedišta ostalo danas? Mogu li se posetiti?

– Ne mnogo, većina ih je uništena, neke sami Nemci npr. Volfsšance. Međutim, uprkos razaranju, Volfsšancea mogu posetiti turisti. Od Hitlerovog voza pod nazivom Amerika ostala su samo tri vagona, uključujući jedan vagon za ručanje, koji se može videti u muzeju u Koblencu. Možete posetiti kompleks Riese u planinama Ovl i podrum zamka Ksiaz u Valbrzihu i Oberzalzberg sa čajnicom koja je ostala na njemu. Tu su i tuneli za ugalj u Strizovu i Stepin-Ciszinu. Ostalo su samo ruševine ili mali ostaci obrasli šumom, mada i dalje izazivaju užas.

Zašto nas i dalje, 75 godina nakon pada nacizma, sve to toliko zanima?

– Uopšte nije veliki protok vremena tih 75 godina, još uvek ima mnogo ljudi koji se sećaju Hitlera i Drugog svetskog rata. Još uvek izlazi mnogo misterija koje uzrokuju da je ovaj period istorije prilično živ, posebno u svesti zemalja kao što je Poljska, koja je pretrpela najveće gubitke tokom nacističke okupacije. Moj deda je bio zatvorenik Aušvica, puno je pričao o ovom paklu, za njega se rat praktično nikada nije završio...

Nedavno je prošlo 75 godina od Hitlerove smrti. Mnogi izveštaji i novi dokumentarni filmovi, poput ovog, objavljeni su tokom ove 2020. godine. Da li je to način da se setimo šta se dogodilo? Da li mislite da bi ljudska bića mogla ponovo pasti u kandže fašizma?

–  Istorija se ponekad ponavlja. Verujem da nam upravo ovakve stvari mogu pomoći da sprečimo da se prošle greške ponove.

R. T. M.