Jelena Alempijević, koreograf i izvođač: Solo prevazilaženja straha

Aktivna, nasmejana, treba li reći i razigrana, Jelena Alempijević zabeležila je mnoge uloge u predstavama Foruma za novi ples (SNP), Asocijacije „Per.Art“, a već nekoliko godina blista i najangažovanija je kao članica Udruženja „Praktikabl“. Ova platforma za savremenu umetnost i kulturu osim niza plesnih večeri – „Igranki“, veoma zanimljivih događaja, nedavno je pokrenulo i Festival „Pokretnica“ koji je pravo osveženje u umetničkoj ponudi grada, posebno šturoj u pogledu savremene izvođačke prakse u polju igre, ili plesa kako se još uvek ta disciplina tradicionalno zove.

Jelena Alempijević je sada pažnju privukla kao jedna od umetnica koja će u okviru programa „Umetnici. Sad!“ Fondacije „Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture“, namenjenog oživljavanju novouspostavjenih kulturnih stanica, uskoro izvesti svoj prvi solo performans...  

„Neusamljeno osamljen solo na vezi“ – kakav naslov!

– Ja volim igru reči, a naslov je došao prirodno, jer je poziv glasio „Umetnici. Sad!“, pa nisam morala mnogo da razmišljam. Sve se složilo. Ideja tog projekta je da sav materijal koji sam kreirala i razvijala u periodu izolacije artikulišem u izvedbenu formu. Solo format se sam po sebi postavio. Ali, izolacija od početka marta nije bio isključiv razlog. Meni je bila želja da radim solo, jer se na to nikad nisam usudila. Kažem usudila, jer sam prepoznala da tu postoji i strah. Moj dosadašnji način rada je bio u kolektivu sad sam bila „primorana“ da uradim nešto sama sa sobom i prevaziđem taj strah.

Kako biste rečima opisali, obrazložila taj rad?

– Moj predlog projekta je bio da materijale koje sam razvijala pretočim u formu plesnog solo performansa. Juče sam ih posložila, listu stvari. Potapšala sam se po ramenu, jer je bilo puno toga. Kako je počela izolacija, ja sam odmah napravila sebi novu rutinu. Prvo sam se fokusirala na disanje, praksu koja imaju direktno veze i sa virusom. Onda sam prešla na plesanje u ograničenom prostoru, u stanu. Usmerila sam se na Instagram kao medij u kojem sam imala osećaj da to negde ide, da nije samo za mene. Kako sam počela rad, tako su ljudi počeli da reaguju, pa sam počela da plešem za druge, koji su mi slali muzičke numere na koje sam reagovala. Iz toga je to preraslo u male kratke plesove od 10-15 minuta u raznim delovima stana. Radila sam sa ograničenjima koja u tom trenutku nisam tako ni doživljavala, da bi se to pretvorilo u moju svakodnevnu plesnu praksu u okviru koje sam izdvojila četiri principa kretanja koja sam nazvala na engleskom floating, curving waving, swinging. Kad kažeš krivudanje na srpskom, misliš na pokret krivog kretanja, a kad kažem curving više vizuelno mislim o tome. Primetila sam da zbog tog naziva sam tako i tretirala taj pokret. Povezala sam se sa jednom drugaricom iz Istanbula koja živi u Berlinu, organizovale se zajedno i napravile online classlike structures. Preko Zoom-a se okupila ekipa zainteresovana da sa njima delim to što isprobavam i onda sam pokušavala to da artikulišem tako da može da se prenese i poveže nas. Uključili su se ljudi sa različitih krajeva sveta i u maju smo jednom nedeljno to radili.

Kako ćeš na kraju to sve zaokružiti u javnom prostoru, kojem i kad?

– U ovom trenutku ne znam u kom izvedbenom prostoru to može da se desi, ali polazim od želje da to bude mala sala u Svilari i odnosim se prema tom materijalu zamišljajući taj prostor. S obzirom na to da sam u ovom celom periodu to selila i u spoljne prostore, Bećarac, Štrand, bilo mi je važno da bude u prirodi i blizu vode, onda sam već tu način kretanja promenila i naučila kako da se prilagodim drugim prostorima i situacijama, da zatvorim percepciju ili otvorim, da vidim šta mogu da uzmem iz tog iskustva rada. Jako puno sadržaja ima tu, nisam ti ni pola ispričala, Jako puno toga je proizilazilo iz onlajn komunikacije, bilo da smo se zajedno sastajali i radili, bilo da smo slali jedni drugima neke tekstove za pročitati. Sve ono što mi je bilo važno i što je ostalo sa mnom je materijal s kojim radim sada. Sve ono što ih spaja su ideje o brizi i nezi sebe i drugih.

Koliko se razlikuje odnos izvedbe onlajn i uživo?

– Sve ima smisla ako ima smisla, kao što je imalo održavanje prakse umetnika koji se samoorganizuje, porađa uslove i za sebe i za druge u vreme kad je izvedbena situacija bila vanserijska svečanost koja se retko dešava. Ako bih se određivala samo po tome, bila bih veoma nesrećna. Tako je za mene ta redovna praksa na razvijanju svog plesnog vokabulara i koreografskog mišljenja, razvijanje autorskog pravca, medija, interesovanja, prostor za eksperiment, ono što je meni sada interesantno. Volim taj kreativan proces, što ne isključuje važnost susrreta sa publikom. Ne mogu posebno sada da kažem da je to ono što mi strašno nedostaje, jer mi to nedostaje i kada nije korona. Te prilike su retke i tada. Kada bih sada zamislila da celu godinu ne budemo u mogućnsti za takav susret, onda bi mi stvarno bilo tragično. Onlajn ostaje sa distancom, na vizuelnom. Kada se gleda ples, može da se doživi i haptički doživljaj. Dodirnut si tim pokretom i što je on bliži, to je osećaj za gledaoca snažniji. Sada se to udaljilo. A to je pitanje šire i van plesa, šta će nam to udaljavanje doneti u odnosu prema osećanjima, intimnosti, bliskosti.

Da li u konceptu režije, koreografije planirate i kako da uključite te momente onlajn komunikacije?

– U svakom momentu mi se imaginacija menja od zavisnosti u kom se prostoru nalazim. Danas je bio prvi dan da sam bila u Svilari, u zatvorenom prostoru u kom bi potencijalno izvela performans. Neke ne funkcionišu, a neke stvari se potpuno otvaraju. Razmišljanje o merama opreza i pravilima raspoređivanja publike trebalo bi takođe da bude i deo nekog estetskog doživljaja. Da ne doživim to sa otporom, nego da to integrišem u rad. Ono što ostaje od onlajn komunikacije su odnosi i materijali koji su se gradili u tom periodu izolacije, ali sada želim da radim na tome kako da proizvedem uživo taj kvalitet plutanja, koji dožiljavam kao trag tog perioda.

Čime se još bavite?

– Kao, svet je stao i ništa se ne događa, ali svi umetnici s kojima sam bila u kontaktu su puno radili i kreirali puno materijala, ideja. Sada izlazi ta potreba da se to materijalizuje u „lajv uživo“. Ljudi su se povezali i u tom periodu sam imala mnogo više saradnji, nego u celoj godini. Eho toga sada dolazi. Počeli smo drugačije da razmišljamo kako koristimo prostor, jer smo bili prinuđeni da razmišljamo kako ga koristimo, dok nekima nismo imali pristup. Doduše, umetnici sa nezavisne scene moraju da se snalaze u raznoraznim uslovima, ali ne baš i da rade u svojoj spavaćoj sobi. Ili da idu u šumu.

Vaša aktivnost vezana je i za kolektiv „Pokretnica“.

– Tu smo uspeli da ostanemo u kontaktu, pravili smo lajvove preko Instagrama, sretali se na Zoom-u, zajedno radili, provodili vreme, čitali tekstove jedni drugima. Bilo je zanimljivo, jer sve to nije bilo proizvodno orijentisano, a pokrenulo je okidač za nekakve ideje i saradnje koje se sada produbljuju. Nešto od materijala koje sada koristim dolaze iz poslednje epizode nastupa na Instagramu  - „Astrokoreo“ – sa kompozitorom Ivanom Markovićem, u slobodno vreme astrologom. Iskoristili smo poziciju retrogradne Venere kao koreografski princip, kretanje Venere unazad kao koreografsku instrukciju. Recimo, saradnja sa njim se nastavila u tom pravcu.

A radimo i na našem festivalu! To mi je važno. Da održimo kontinuitet i da nastavimo da radimo, da se povezujemo, održavamo odnose i podržimo rad jedni drugih.  Došle smo do dogovora da se održi od 17. do 23. avgusta, da ugostimo kolege iz Beograda i iz Novog Sada a u odnosu na razvoj epidemiološke siuacije ćemo prilagođavati format. Napravili smo nekakvu moguću logistiku za događaj. Opcije a, b, c... Instagram lajv isto može nešto da bude za prijatelje iz inostranstva koji ne mogu da dođu i budu tu sa nama.

U ovoj situaciji mi je zanimljivo to što ona razotkriva da se dešava nešto što ne znamo, a što nam predstavlja potencijalnu opasnost. To je zapravo slika naše stvarnosti uvek, ne samo kad je epidemija strašnog gripa. Živimo u vreme kad je sve neizvesno. Sad su svi imali prilike da vide kako žive umetnici – od danas do sutra uz stalno prilagođavanje prekarnim okolnostima, gubitku posla, nemanju prihoda, snalaženjima...

Ne bojite li se da je to umetnike odbacilo još dalje? Kad ljudima fali zdravlje, kultura im je manje važna, neće baš kukati za njom.

– Hoće kukati zato što nema plesa, jer je to jedna naša jako bitna potreba, da se izražavamo i da se krećemo. Nisam sigurna da li bi podneli karantin da nam nije bilo kulturnog sadržaja a verujem da nakon organičenja kretanja ljudi osećaju potrebu za gibanjem još snažnije. Ples je lekovito i lepo rešenje.

Igor Burić