TVOJA REČ Dr Nikolina Marić(27): Uz volju se sve može

To je, makar, bio recept dr Nikoline Marić (27) iz Kisača koja je od malena želela da radi u zdravstvu, te je već dve godina, a i dalje vrlo entuzijastična zbog toga, zaposlena u Zavodu za hitnu medicinsku pomoć u Novom Sadu. Takođe, ima i tu sreću da je okružena sjajnim starijim kolegama koji joj daju dobar primer kako da bude dobar lekar i postigne u životu sve što poželi. A zbog cele situacije sa koronavirusom, Nikolina savetuje da nosimo maske i držimo distancu kako bismo se sačuvali i što pre ponovo normalno disali.

- Od malih nogu sam htela da se bavim medicinom i zdravstvom, i moji su nekako uvek voleli tu priču jer je bila i njihova neostvarena želja - priznaje mlada lekarka. - Završila sam prvo srednju medicinsku, pa sam logičnim sledom događaja upisala fakultet i završila ono što volim. Ova Hitna mi se nekako najviše dopala i to mi je prvo radno mesto i trenutno me najviše ispunjava.

Zašto baš Hitna?

- Iskreno, na stažu tokom kruženja sam se upoznala sa radom Hitne i dopao mi se princip rada, direktan je kontakt sa pacijentima, mi ulazimo njima u kuću i vidimo srž čoveka, na njegovom smo terenu i možemo na licu mesta da uradimo nešto konkrerno, da mu pomognemo. Dinamično je, dosta ima adrenalina, svaki dan je drugačiji, radi se u malim timovima gde smo mi kao jedna porodica i taj neki duh cele Hitne mi se dopao, imamo blizak odnos.

Sve si sad tako navela da hoću i ja da radim u Hitnoj! Postoje li neke mane u tvom poslu?

- Postoje, naravno. Teško je, stresniji je posao, noćne smene na nas žene sigurno ostavljaju traga, svakakvih situacija bude, svašta se vidi i doživi. Ljudska muka, mi im ulazimo u kuće i vidimo suštinu njihovih problema, vidimo porodicu, sklopimo celu priču, oni su nama ljudska bića, ne samo pacijenti. To često ume da ostavi traga...

Je l’ postoje neke situacije koje su ti bile najstresnije?

- Pa, u suštini, ne bih sad izdvajala nijednu posebno, ali kad smo svesni da ne možemo da pomognemo, to nas najviše i pogodi. I svaki izlaz sa detetom je težak, ali najviše bude ta bol porodice koja je izgubila nekoga i ako su svesni da ne možemo ništa da uradimo. A opet, imamo i momente kad uradimo nešto, pomognemo, spasimo osobu, bude taj neopisivi osećaj sreće i ispunjenosti.

Posle neke teže intervencije, koliko ti vremena treba da se vratiš u normalu, da se sabereš?

- U suštini, mi imamo taj neki „crni humor” koji nas odmah posle izlaza vrati, gledamo da više komuniciramo, da se više smejemo, ali neki izlazi ostaju i posle dve godine, vučem ih, povremeno pomislim na te neke ljude, bude mi žao... Ali, generalno gledamo da ne prihvatamo to k srcu kako bismo održali svoj mentalni status. Ipak, neki ljudi ti se urežu u sećanje i starije kolege kažu da ih pamtiš ceo život.

Proteklih nekoliko meseci, otkako vlada korona, to je nešto što niko nije očekivao, pa ni vi. Kako uspevaš da se nosiš sa svim tim, naročito zbog novog tempa koji imate?

- U suštini, stresnije je jer je mnogo više posla, drugačija je organizacija, gledamo da se sačuvamo i mi i naši bližnji, nosimo taj strah da ne zarazimo naše kod kuće. Svim pacijentima je mnogo teže da se sad organizuju, borba je, niko nije očekivao, ali se trudimo da sve što lakše teče, da izađemo svim ljudima u susret, da pomognemo koliko možemo.

I kad odeš kući, to ti je sigurna oaza... Šta radiš da se „izduvaš”?

- Ako bih rekla da se družim, možda je to kontradiktorno celoj situaciji, ali u poslednje vreme mi prija da odmorim kad dođem kući, da ispraznim glavu, gledam da ne mislim o poslu, da ne slušam vesti o koroni. Prija mi da se više isključim. Živim u kući pa mi je lakše, imam psa, igram se sa bratovim detetom...

Da li si nailazila na situacije da te pacijenti, kad izađeš na teren, čudno gledaju? Em žensko, em mlada a doktor...

- Obraćaju mi se sa „sestro”, ali ja nemem taj problem. Cenim svoj posao i bitno mi je da se tim ljudima na kraju pomogne, a njima je najbitnija ta lepa reč. Dešavalo se da su nepoverljivi zbog mojih godina, ali uz iskusnog tehničara s kojim im sve lepo objasnimo, na kraju prođe dobro.

Baš sam prošle nedelje pričala sa tvojim kolegom Nikolom i on je bio iskren i rekao da ne misli da je Hitna pomoć nešto čime se treba doveka baviti.

- Nikola je apsolutno u pravu. Slažem se s njim i on je mnogo duže od mene, pa bolje i zna. Ja još uvek ne mogu sebe da zamislim nigde van Hitne, ali ne znam šta će biti kasnije. Imam želju da se ovde usavršavam, zanima me i ta urgentna medicina, ali me još uvek drži entuzijazam i adrenalin, sve mi je još uvek zanimljivo, imam mnogo toga još da naučim i vidim.

A je l’ planiraš porodicu i u tom smislu, kako misliš da ćeš uklopiti sve?

- Planiram i volela bih, naravno, da imam porodicu i decu. Mislim da se uz dobru organizaciju supružnika i porodice, naravno i „baka servisa”, sve može srediti. Taj smenski rad mi i odgovara, jer ja nikad nisam imala neki bioritam. Mnoge moje koleginice imaju već veliku decu a sve vreme rade ovde i vidim da se lepo snalaze, fantastične su u poslu, odlične su majke, tako da, ne sumnjam da se uz volju sve može.

 Super je što imaš dobre primere...

- Da, stvarno ovde imam kolege i koleginice koji su odlični primeri i dugo godina rade, svoj posao obavljaju tako da možemo mnogo da naučimo, a pritom su ispunjeni i u tom nekom porodičnom smislu. Nisam neko ko vija isključivo karijeru, volela bih da napravim balans.

Ti imaš starije kolege kao dobre uzore, ali i ti si i te kako dobar primer nekim mlađim generacijama. Budući da ti sve nekako lepo ide, šta bi rekla mlađima koji žele da se bave ovim poslom?

- U suštini, mlađe kolege koje dođu kod nas dopadne im se i hoće da ostanu. Posavetovala bih ih samo da izaberu da rade ono što vole, odnosno granu medicine koja ih ispunjava, da svaki dan dolaze na posao sa željom i entuzijazmom.

L. Radlovački