„Dnevnik” u Istri: Kazablanka pod istarskim maslinama

Ta “slatka sloboda” ima ovih dana za sve Evropljane posebnu težinu. Pišem pored bazena u hotelu “Stanzia Menenghetti” u srcu Istre. Pored nas je nekoliko grupa putnika iz Srbije i svi razgovori vrte se oko iste teme: “Da li smemo da napustimo hotel ako nam je određena mera samoizolacije? Da li to vredi za putnike iz Srbije koji imaju hrvatski pasoš? Da li negativan PCR znači da možemo da se krećemo? Gde možemo da se testiramo?”

Ova, 2020.  godina u celom svetu donela je toliko ograničenje sloboda kakvo, bar u Evropi, nije viđeno od Pada Berlinskog zida. San o “Evropi bez granica” razbio se o hridi nacionalnih strategija raznih država koje pokušavaju da se zaštite od pošasti pandemije virusa KOVID-19.

Stvari koje su se nekada činile sasvim normalnim - da sedneš u automobil, odeš u susednu državu i tamo provedeš nekoliko dana odmora - postale su neostvarivi san za milione ljudi.

Neki od gostiju hotela uspeli su da uđu iz Srbije u Hrvatsku neposredno uoči donošenja novih mera koje traže četrnaestodnevnu samoizolaciju ili negativan PCR-test ne stariji od 48 sati. Neki momci planiraju da odavde idu na brod, ali ne znaju da li će u prvoj luci biti uhapšeni jer se nisu pridržavali pravila o samoizolaciji. Drugi troše poslednje pare čekajući da im istekne mera samoizolacije. Sve podseća na atmosferu iz filma “Kazablanka” samo što ovi putnici ne čekaju let za Lisabon i papire za Novi svet. I niko još nije zapevao neku “kontra pesmu” poput Viktora Lasloa koji je u inat Nemcima tražio da se svira “Marseljeza”. Umesto vode “Vichy”, pije se “Jana”. Sve ostalo je više-manje slično, čak i vlasnik hotela Miro malo podseća na Rika.

Jedne večeri smo otišli do Rovinja, možda jedinog grada na Jadranu u kojem se čini da nije 2020. i da pandemija koronavirusa nije desetkovala dolazak turista. Hrvatski turizam je u ovom momentu na 35 odsto gostiju u odnosu na prošlu godinu dok je u slučaju Rovinja taj procenat 80, što se čini kao sjajan rezultat. Hvar, Split, Duborovnik, Brač...beleže dvocifrene brojeve turista.

Hotel “Park” otvoren prošle godine sa direktnim pogledom na Stari grad Rovinj i dalje drži besmisleno visoke cene koje se kreću od 700 evra za noć. Tu su se smestili brojni pripadnici beogradske “new money” elite koji su ranijih godina pozirali u Budvi koja im je sada nedostižna. Ulični svirač na ulazu u Stari grad svira “Imagine” i reči Džona Lenona: “Zamisli da nema država, nije teško. Ničeg za ubijanje i umiranje! Da nema ni religija...” zvuče nadrealnije nego ikada. Jedemo bakalar na belo u “Velom Joži” i javljamo se ljudima koji prolaze kamenitim pločnikom kao da smo u centru Novog Sada ili Beograda. Vreme je za beg u mir i (samo)izolaciju “Stancije Menegeti” jednog od onih retkih mesta na Mediteranu gde se osećate izolovano i zaštićeno od celog sveta, a u svakom momentu za pola sata možete da budete u vrevi pulskih ili rovinjskih ulica i trgova.

Ako volite da vozite bicikl, Istra je savršeno mesto. Gotovo svaki hotel i pansion ima bicikle za iznajmljivanje, teren je uglavnom ravan ili blago valovit. Otišao sam na dva točka do srednjovekovnog grada Bale u kome pola stanovništva čine Italijani, a pola Hrvati. Na ulazu u stari deo grada u kamenu uklesan Krilati lav Svetog Marka, svedočanstvo da je do kraja 18. veka Venecija vladala ovim prostorima. Setio sam se rečenice iz romana “Venecija” Vladimira Pištala gde autor priča kako mnogi kipari širom mletačkih poseda na Mediteranu nikada nisu videli lava, ali su svakodnevno gledali ovce i pse - pa tako krilati lavovi, simboli Venecije - od Bala do Krfa više liče na domaće životinje nego na zveri iz afričkih savana.

Odlučili smo da poslednje veče provedemo u Puli. Ispred čuvene Arene iz prvog veka Nove ere, šarene se reklame koje najavljuju “67. Pulski filmski festival” od 18. do 26. jula. Neće se dogoditi.

Stožer civilne zaštite Istarske županije saopštio je pre nekoliko dana da će se zbog pogoršanja epidemiološke situacije s koronavirusom u Hrvatskoj i zemljama regiona otkazati sva javna okupljanja i javne manifestacije u Istri, uključujući Pulski i Motovunski filmski festival kao i International jazz festival u Grožnjanu.

Šetam Pulom i pored mene promiču spomenici partizanima iz Drugog svetskog rata, trgovačke palate iz 19. veka i Augustov hram koji je počeo da se gradi dve godine pre Hristovog rođenja, a završen je kada je Isus imao 14 godina.

Strmim kamenitim stepenicama uspinjem se na Kaštel, tvrđavu koja dominira gradom, a sa koje su se u proteklih 225 godina vijorile zastave - Mletačke Republike, Napoleonove Francuske, Austrije, Austrougarske, Musolinijeve Italije, Titove Jugoslavije i na kraju Hrvatske. U Kaštelu sa danas nalazi Istorijski i pomorski muzej Istre. Pažnju privlači izložba “Bella Ciao” posvećena Italijanskom bataljonu Pino Budicin koji je prvi ušao u oslobođenu Pulu. Tradicija antifašizma u velikoj meri je prožeta kroz istarsku istoriju, a uloga italijanskih partizana opredelila je kasniji odnos Titove Jugoslavije prema lokalnim Italijanima iako je veliki broj civila ipak proteran u Italiju nakon Drugog svetskog rata. Učešće Italijana u partizanskom pokretu u Istri bilo je daleko veće od mađarskog ili nemačkog u Vojvodini, što je u velikoj meri odredilo različitosti u daljem razvoju ovih regija.

Večeramo istarske pljukance sa tartufima zalivene malvazijom iz vinarije “Radovan” na Danteovom trgu u centru Pule i posmatramo decu koja se igraju u fontani. Za trenutak svet izgleda poptuno normalno kao svega nekoliko meseci ranije.

Robert Čoban