Nataša Ilić, voditeljka: Muzika leči dušu

U intervjuu za Dnevnikov TV magazin Nataša je istakla da je tek mnogo godina posle svojih početaka shvatila da je novinarstvo njen profesionalni put. Televizija joj se, kako i sama kaže, desila, kada se kao studentkinja prijavila na audiciju za najavljivačicu programa na TV Novi Sad. Njen talenat, dikciju i harizmu vrlo brzo su prepoznali i gledaoci i vlasnici TV stanica, pa smo je gledali kao domaćicu kvizova, nedeljnih popodneva, emisija o pozorištu, kuvanju i kozmetici, a i danas pamtimo njene emisije „Muzička kutija“ i „Natašin koktel“. U karijeri je menjala poslovne adrese, pa smo je, osim na nekadašnjoj „NS plus“, gledali i na RTS-u, Pinku, televiziji BN i Jesenjin.

Pre deset godina vratila se Radio-televiziji Vojvodine, gde vrlo uspešno uređuje i vodi autorsku emisiju „Neka pesma kaže“. Iako je i ranije za svoj rad dobijala brojna priznanja, Nataša je za ovu emisiju prošle godine dobila nagradu Saveza estradno-muzičkih umetnika Srbije „Zlatna ptica“ kao priznanje za vrhunsku medijsku prezentaciju nacionalne muzike. Kako kaže, to joj je bila potvrda da je na dobrom putu. Na početku razgovora za naš list Nataša Ilić kaže da je sve manje muzičkih emisija koje su u isto vreme zabavne, dinamične, a opet edukativne s mnoštvo kompozicija, koje moraju ostati za buduće generacije. 

– Zanimljivo je da se u ovoj medijskoj gunguli, poplavi svega i u eri rejtinga moja emisija gleda itekako! Izgleda baš zato što je drugačija i što ne prati trendove po svaku cenu. Biti u okvirima dobrog ukusa, a opet u trendu, jeste moguće, ako imate neki unutarnji glas i osećaj gde je granica. Zaključujem da je publika željna „normalnih“, kulturnih, a opet pitkih sadržaja. Svakog gosta, pesmu i ilustraciju biram pažljivo. Čast mi je sarađivati sa vrhunskim umetnicima i narodnim i tamburaškim orkestrima naše medijske kuće. Radeći dugi niz godina zabavno-muzičke emisije izvorne, komponovane, narodne, etno i tamburaške muzike stekla sam uvid i saznanja o svemu potrebnom za odabir svake pojedinačne numere koja se u emisiji izvodi. Dobrodošle su česte konsultacije sa vrsnim poznavaocima iz ove oblasti. Zahvalna sam na pomoći svima i dalje učim i, ako nisam sigurna, pitam kako bih gledaocima prezentovala kvalitetan sadržaj.

Da li posle toliko godina iskustva imate tu slobodu da emisiju kreirate isključivo po meri ili ipak ponekad morate da podilazite i ukusu publike?

– Kada sam shvatila da je moja misija kao TV autora, urednika i voditelja da zahvaljujući emisijama koje radim negujem tradiciju, da se bavim narodnim stvaralaštvom i nematerijalnom kulturnom baštinom svih balkanskih naroda, svom TV „brodiću“ sam pooštrila koordinate i malo promenila kurs. Sada je na pravom putu. Zahvalna sam menadžmentu  RTV-a, koji je našu zajedničku misiju prepoznao, te mi sa puno poverenja daje odrešene ruke da „upakujem” emisiju kao autor kako mislim da treba. Da mi je izazov, jeste.  Držim se onoga što reče neko mnogo pametniji od mene: „To što narod traži, ne znači da mu to uvek treba i dati”!

Ako uzmemo u obzir da smo u prethodnom periodu zbog pandemije koronavirusa bili pod pritiskom zbog loših vesti o broju zaraženih, koliko je pesma mogla da kaže i da nas uteši? Kolika je njena moć?

– Ogromna! Ona donosi emociju, miluje i leči dušu. Muzika je lek! I mislim da je, sudeći po gledanosti bar moje, a verujem i drugih muzičkih emisija, doprinela da nam bar malo lakše prođe taj nemili period.

Imate ogromnu arhivu televizijskog materijala, koju objavljujete na svom Jutjub kanalu. Koliko je ona dragocena kutija uspomena? Ima li nešto od materijala što niste uspeli da sačuvate, a značajno je?

– Lepo ste ovo rekli: kutija uspomena! Naravno da je dragocena! Trudim se da otrgnem od zaborava puno lepih događaja, gostovanja, priloga, reportaža. Kolege me zovu „arhivator” i ja sam stvarno neko ko pažljivo čuva arhivske snimke, bar se trudim. Zahvaljujući mom tati Iliji, koji je neumorno pratio i snimao svaki moj nastup, imam na VHS trakama sačuvan TV materijal prvih deset godina mog rada. Upravo je on zaslužan za najgledanije snimke na mom Jutjub kanalu. Međutim, imam toliko toga, da mi treba vremena da presnimim, arhiviram, pa objavim. Ogroman je to posao, a i tehnologija je modernija, pa sad sve prebacujem na hardove. Žao mi je što nije sačuvano gostovanje Bajage u prvoj emisiji koju sam radila, jer je to istovremeno bio i moj prvi intervju sa poznatom ličnošću.

Budući da ste tokom karijere neretko menjali „adresu”, jeste li posle svakog poslovnog transfera morali da se dokazujete iznova i koliko vam je to donelo na privatnom planu?

– Dokazivati se, ako pričamo o poznavanju zanata i veština uže stručno povezanih sa mojim poslom, je svakim transferom bilo sve manje potrebno. Logično, jer sam iza sebe vremenom imala sve bogatiji CV i itekako vidljive rezultate. Uglavnom sam radila na više projekata i televizija istovremeno. Prošla sam od lokalnih televizija i radija do najvećih medijskih kuća u zemlji i okruženju. Za kreativca u mom poslu je najbolje da bude slobodan umetnik, da leti gde ga krila nose, ali je to i najteže. U početku sam koristila svoje prilike i vremenom izgradila i  ime i karijeru. Naravno, zahvaljujući pre svega šansi na domaćem „terenu” i na tome sam beskrajno zahvalna TV Novi Sad. Međutim, nakon nekog vremena sam imala utisak da „tapkam u mestu” i otišla sam dalje. Bilo je neminovno. Beograd, kao centar medijskih dešavanja, me je naučio mnogo čemu, pa i nekim pravilima igre u ovom poslu, kao i da moraš biti hrabar i ponekad iskoračiti iz „zone komfora”, ne uljuljkati se. Što nije lako.

Koje televizijske minute nikada nećete zaboraviti?

– Jako teško pitanje za nekog ko ne može da, na dva lista A4 formata, koliko je dozvoljeno, u najkraćoj mogućoj formi sažme svoj CV. Najsimpatičnije mi je kada gledaoci koje svakodnevno srećem ne mogu da procene koliko u stvari godina imam, pa kažu: „Sto godina Vas gledamo na televiziji, a nekako mi ne izgledate k’o da ste za penziju”. Rano sam stala pred kamere i to ima svojih prednosti. Nikada neću zaboraviti kada me je prvi put kao mladu novu voditeljku publici Veca Dejanović predstavio u kvizu „Znati kako” 1992. godine, ali ni to kada sam 1993. sa Vojom Nedeljkovićem vodila prvi ozbiljan muzički festival „Mesam”. Sećam se i kada sam 1994. godine vodila humanitarni koncert pred 10.000 ljudi na stadionu u direktnom prenosu, gostovanja Zvonka Bogdana u emisiji „Neka pesma kaže”. I još toliko toga da bismo, samo od liste naj u mojoj karijeri, mogli da uobličimo ceo int. 

Posle bogatog iskustva koje imate na televiziji, kakvu emisiju ili format još uvek priželjkujete da radite? Šta je ostalo nedosanjano?

– Do sada su me nekako obeležile zabavno-muzičke emisije, a ja imam želju da radim još toliko toga. Na primer neki veliki i lep kviz, kulinarsku zabavno-muzičku emisiju, e to bi bilo zanimljivo. Inače volim zahtevne forme poput kolažne emisije, bez strogo određenog scenarija u kojoj ima „od svega po malo“. To je moguće najzahtevniji TV format, a eto, ja u njemu plivam super. Volim poslovne izazove, što sam starija sve više! Osim toga, već dugo imam želju da otvorim školicu za male voditelje i novinare, više kao kreativnu radionicu, na to su me usmerili upravo roditelji i deca koja su me to pitala. Bilo bi lepo da se onda iz toga izrodi jedna lepa dečija emisija za male i velike, kojih zaista nema na našim televizijama. Eto, to mi je plan.

Vladimir Bijelić