Tvoja reč, Željana Subotić (14): Boks mi se sviđa i baš je za mene

Onima koji ne znaju razliku može se činiti da je sve to manje-više isto, ali nije, tehnike su vrlo različite, ali to ne sprečava Željanu da se svime ozbiljno bavi, te se nikad ni ne desi da neke pokrete iskoristi tamo gde ne treba. Na kraju krajeva, to dokazuju i brojne medalje s republičkih i međunarodnih takmičenja, od kojih najradije izdvaja Balkanski šampionat u Turskoj gde je osvojila drugo mesto. Sada zid u njenoj sobi krasi deset zlatnih, šest srebrnih i četiri bronzane medalje.

U pauzama od svakodnevnih treninga u Klubu borilačkih sportova „Galaktik” i hobija, Željana razmišlja da upiše srednju Tehničku školu, saobraćajni smer, ali ne zna šta bi dalje radila osim da bi, po svaku cenu, najradije ostala u sportu. A šta joj od svega najbolje „leži”...

Boks, odlučna je naša mlada sagovorica.

To je, dodaje, odmah rekla, iako joj je nezgodno da ide na boks i kik boks, zbog garda i toga svega, ali ipak ide.

U kom smislu zbog garda?

Pa, zato što u kik boksu je drugačije, kad udaraš nogom spuštaš gard, ruke, a u boksu su uvek ruke gore.

Kako se savate uklapa u sve to?

Dobro. Na početku sam išla na savate, pa mi je trener rekao da postoje mečevi za boks i kik boks, pa ako hoću da probam. Idem na sva takmičenja posebno. Uglavnom mi sve dobro ide, sve znam, i ruke, noge, bacanje...

Otkud ljubav prema borilačkim sportovima?

Tata je trenirao boks i kad sam bila mala, treći-četvrti razred, išla sam na to i nije mi se svidelo, jer sam gledala kako devojčice idu na odbojku, reko’ idem i ja. Išla sam i na odbojku, gimnastiku i na ples, nema na šta nisam išla, ali na kraju sam se opet vratila na boks, jer mi je to nekako idealno. Sad sebe ne mogu da zamislim u nekom drugom sportu.

Šta je ono što te najviše privlači boksu?

Osećam se spremnije i sigurnije, i jednostavno volim tu tehniku i sve to...

Prilika je da izbaciš svu negativnu energiju...

Da, baš to.

Kako uspevaš sve da postigneš?

Idem kod jednog trenera i imam jedan trening na dan, sve je to zajedno. Na treningu radim i na yaku za boks, na yaku za kik boks radim noge i ovako međusobno tehniku. Sve nam se uklopi i ništa nije opterećujuće.

Je l’ se desi da nekad da pobrkaš tehnike? Recimo, u sparingu za boks iskoristiš kik boks pokrete?

E, to se nije desilo i svi me pitaju! Jako je nezgodno, u stvari, ali nije mi se desilo.

Kako te društvo doživljava?

Svi me pitaju zašto idem na te sportove, a ne na neke druge, ali ja hoću da budem različita. Zašto bih ja morala da budem kao ostali? Nikad ne bih volela da treniram neki drugi sport. Meni se ovo baš sviđa i mislim da je baš za mene.

Planiraš li da nastaviš s tom karijerom, pa da jednog dana budeš trener?

Da. To sam isto planirala.

Da li bi ostajala u Somboru ili...?

Za sada da.

A neki fakultet?

E, to već ne znam, ima vremena.

Zbog čega je važno da se mladi bave sportom, pa čak i da se devojčice oprobaju u borilačkim veštinama?

Većina trenira borilačke sportove za samoodbranu, ali da se ja nisam počela baviti tim sportom, nikad sebe ne bih ni izgradila. Ne bih se ni razvila da sam bila non-stop na telefonu. Uvek treba da se bavimo sportom, bilo kojim.

Koliko se tvoji vršnjaci bave sportom?

Većina njih nije svesna zašto je sport važan i konzumiraju štošta, zato i izbegavam to društvo, uvek sam u društvu sportista. Svaki dan idem na treninge i bez njih ne mogu. Tako da, uvek treba nešto trenirati, makar i samo trčati.

Šta mora da se desi da bi te sprečilo da odeš na trening?

Au... Povreda, jedino to.

Čula sam da su ti treninzi na suprotnom delu grada... Koliko ti to oduzima vremena i snage, prvo da odeš, a posle i da se umorna vratiš, naročito kada je napolju loše vreme?

To me apsolutno ne sprečava. Ja po snegu i po kiši idem i biciklom. Pola sata mi treba do tamo, ali ja idem. Jednostavno, ako voliš nešto, to je najbitnije. Ne znam koliko da je klub daleko, ja bih išla do tamo. Ali, zbog povrede sam morala da pauziram, rekao mi je doktor, ali ne može mi to niko zabraniti.

Šta je ono što radiš u slobodno vreme, ako imaš snage i volje da se još nečemu posvetiš?

Imam tri brata, tako da igram fudbal s njima, idemo na kupanje i tako. Učim, a idem i s društvom napolje...

Rečeno mi je da dosta pomažeš i roditeljima...

S tatom radim gletovanje, malterisanje. S njim radim do uveče, pa me on odveze na trening.

To je baš „vau”! Veoma si dobar primer svojim vršnjacima... Osećaš li odgovornost da istraješ u svemu što si naumila?

Da... U početku me je sve dosta iscrpljivalo, ali sad sam navikla. Nije meni to ništa naporno, jednostavno sve to radim jer volim i to je to.

Gde vidiš sebe za nekih pet, deset godina?

Meni je cilj da odem na Svetsko prvenstvo, da idem na taj nivo. To mi je životna želja, za koju ću se potruditi da je ostvarim.

Mislim da si ti prvi sportista kom Olimpijske igre nisu cilj.

Je l’ da? Eto... To su mi isto spominjali, ali ja sam rekla kad ostvarim želju na Svetskom prvenstvu, onda može i Olimpijada.

Lea Radlovački