TVOJA REČ Vojin Vuić (27): Za strip sam vezan od malih nogu

Taj mladi i nadasve kreativan Futožanin profesionalno se bavi crtanjem objekata i raznih elemenata za igrice, dok u slobodno vreme već šest godina drži školu stripa i crtačke prakse (svake nedelje od 15 do 17 časova u Kulturnom centru „Lab”, Ulica dr Hempta 2 u Novom Sadu). Iako je nakon srednje škole želeo da upiše glumu, neuspeh u tom polju mu je doneo uspehe na nekom drugom - upisao je i završio grafički dizajn na Visokoj tehničkoj školi. To mu je otvorilo mnoga vrata, pa je, između ostalog, na Novosadskom festivalu „Dani fantazije” organizovao predavanje „Anatomija stripa”, gde je sa Dimitrijem Crvenčaninom i Aljošom Tomićem odradio mali scenario i film. A kako je sve počelo...

- Volim da ispričam tu priču koju moja mama stalno prepričava da, kad sma bio mali, ušuška me ukrevet a ja ne mogu da spavam, pa ustanem i kažem: „Mama, nisam ništa cuto!” Onda mi da papir i olovku da nacrtam nešto i odem da spavam. Uvek sam bio vezan za ilustraciju i strip mi je uvek bio najinteresantniji. Za strip sam vezan od malih nogu. Prvo sam imao dodira sa Alanom Forodm, Zagorom, Blek Stenom, sve ono što je bilo kod nas najdostupnije, a kako sam napredovao, dosta me je vukla američka škola stripa, pa superheroji. Uvek sam bio zaljubljen u Marvela i ako je bitno, moj omiljeni superheroj je Spajdermen jer je najbolji i najkompleksiniji. Ali, daleko od toga da su stripovi samo superheroji i to je ono što je kod nas interesantno: imamo strip fanove, znaju šta traže, ali kod nas ta kultura nije na visokom nivou da bi se reklo da je popularna. Kada sam se poprilično zasitio te superherojske priče, otišao sam na nešto totalno slobodnije i drugačije, a to je istočnjačka škola stripa, konkretno Japan, i onda sam krenuo da konzumiram mange i anime i dugo sam bio vezan baš za to. Pokušao sam da se skupljam sa ljudima, da radimo na stripu i da pravimo naše male stripove, da napredujemo, crtamo...

Taman dok uzmeš vazduh, da te priupitam... Kad si prvi put nacrtao strip?

- Malo godina sam imao, recimo šest-sedam. Bio sam vezan za nindža kornjače, obožavam ih.

I, koja si nindža kornjača?

- Uvek sam bio Mikelanđelo. I dan-danas sam. Mada, uvek je bila mrtva trka između Mikelanđela i Rafaela. Onda su me, zapravo, uduševljavali naslovi gde su bili antropomorfni likovi, životinje koje se ponašaju kao ljudi i morao sam da se oprobam i ja u tome kao klinac. Naravno da je u celoj priči bila prisutna i jedna kornjača. Uvek mi je bila interesantna ta tuča, pa sam pokušao da spojim nindža kornjače i „Dragon Z”  u jedno. I životinje se tuku, kao neki turnir je bio u pitanju... Morao bih negde da ga nađem, ko zna gde mi stoji. Od tada sam uvek imao potrebu da crtam likove i smišljam priče. Što sam više materijala konzumirao, to sam postajao kreativniji i samim tim sam napredovao. Onda sam se opet vratio superherojima i Marvelu, pa sam shvatio da su ti stripovi jako loši. Ima dobrih naslova, naravno, ali sam shvatio da DC ima mnogo interesantnije i ozbiljnije naslove. I dalje mislim da je Betmen jedan od najboljih ikada stripova.

Sad mi je jasno zašto ne može strip u četiri kvadrata...

- Da, da, apsolutno!

Koliko ti je bilo mučenje?

- Bilo mi je veliko mučenje, zapravo. Kada si mi rekla da strip treba da stane u četiri sličice, vezao sam se za to, pa sam pokušavao da realizujem neku ideju i odmah sam naišao na problem. I strip koji sam ti poslao, kako sam zguran u mali prostor, bukvalno sam se tako i osećao. Imao sam nekoliko ideja i skica, ali ništa mi se nije svidelo. Pa sam se iznervirao što nisam imao neko rešenje i bukvalno sam sebi ponavljao: „Ni jedna ideja ne može da mi stane na samo četiri slike” i od toga je i nastalo to rešenje.

Ispada da stvari koje te nerviraju, najbolje te i motivišu.

- To jeste istina. To je veoma jaka emocija, kad te nešto pomeri. Ali nisam negativan, ja sam osoba od 27 godina koja i dalje plače dok gleda „Lion King”, vrlo sam emotivan i pozitivan. Zato me neke sitne stvari toliko i nerviraju.

Koliko sve to ima smisla u odnosu na publiku koju strip scena ima kod nas? Da li je vredno svo to nerviranje?

- Ima smisla, jer mi smo svi takvi da želimo da čujemo pozitivnu potvrdnu informaciju, da je nešto dobro i da se priča o onome što smo uradili. Objaviti svoj rad je jako moćna stvar i lično uživam u tome. Kad sam bio mlađi bio sam zatvoreniji i nisam bio siguran da li treba da šaljem svoje radove, da li je sve dobro. Otkako se profesionalno bavim ovim, shvatio sam da je lep osećaj da za nekoga, ko to ne može da izvede, ja realizujem. Mislim da je supermoć ni od čega napraviti nešto.

Upoznala sam nekoliko vas entuzijasta, pa ima li nade da se popravi stip scena kod nas, u smislu da postane popularnija i održljivija umetnost?

- Mislim da ima ljudi koji su entuzijasti i koji se zaista bore da održe strip u životu, ali mislim da to nije nešto za šta treba da se borimo, jer je strip toliko vezan za pop kulturu da on ne može da umre.

A ekranizacija?

- Ekranizaciji jako hvala jer je na bolji i efikasniji način prikazala strip i ono čime se bavimo. Sve se popelo na toliki nivo da ne postoji osoba koja nije čula za Marvelove filmove. Mislim da rade fantastičan posao, iako su neki filmovi loši, neki bolji, ali u svakom slučaju to nije sinema, to nisu ozbiljni filmovi ali su ozbiljna zabava. To je fantastičan šou. Mislim da ekranizacije pomažu samoj strip kulturi jer su direktna adaptacija stripa. I mislim da su ljudi krenuli više da se interesuju, naročito kod nas gde strip nije toliko popularan. Ali najveći je problem što je kod nas sve skupo. Mi nemamo te male klasične prodavnice stripova gde je svaki strip jedan dolar, pa uđeš unutra uzmeš 50 stripova za 50 dolara, sve pare za užinu što si uštedeo potrošiš na to. Što bi ekvivalent kod nas bio 500 dinara, ali zamisli tu scenu da za 500 dinara kupiš sebi 50 stripova...

A zamisli ti tu užinu od 500 dinara!

- Da... Mislim da to kod nas fali i izdavači su nesigurni jer se strip toliko i ne prodaje. A kad kupiš jedan strip ili postaješ kolekcionar ili će to biti jedini strip koji si kupio.

Lea Radlovački