Твоја реч, Жељана Суботић (14): Бокс ми се свиђа и баш је за мене

Онима који не знају разлику може се чинити да је све то мање-више исто, али није, технике су врло различите, али то не спречава Жељану да се свиме озбиљно бави, те се никад ни не деси да неке покрете искористи тамо где не треба. На крају крајева, то доказују и бројне медаље с републичких и међународних такмичења, од којих најрадије издваја Балкански шампионат у Турској где је освојила друго место. Сада зид у њеној соби краси десет златних, шест сребрних и четири бронзане медаље.

У паузама од свакодневних тренинга у Клубу борилачких спортова „Галактик” и хобија, Жељана размишља да упише средњу Техничку школу, саобраћајни смер, али не зна шта би даље радила осим да би, по сваку цену, најрадије остала у спорту. А шта јој од свега најбоље „лежи”...

Бокс, одлучна је наша млада саговорица.

То је, додаје, одмах рекла, иако јој је незгодно да иде на бокс и кик бокс, због гарда и тога свега, али ипак иде.

У ком смислу због гарда?

Па, зато што у кик боксу је другачије, кад удараш ногом спушташ гард, руке, а у боксу су увек руке горе.

Како се савате уклапа у све то?

Добро. На почетку сам ишла на савате, па ми је тренер рекао да постоје мечеви за бокс и кик бокс, па ако хоћу да пробам. Идем на сва такмичења посебно. Углавном ми све добро иде, све знам, и руке, ноге, бацање...

Откуд љубав према борилачким спортовима?

Тата је тренирао бокс и кад сам била мала, трећи-четврти разред, ишла сам на то и није ми се свидело, јер сам гледала како девојчице иду на одбојку, реко’ идем и ја. Ишла сам и на одбојку, гимнастику и на плес, нема на шта нисам ишла, али на крају сам се опет вратила на бокс, јер ми је то некако идеално. Сад себе не могу да замислим у неком другом спорту.

Шта је оно што те највише привлачи боксу?

Осећам се спремније и сигурније, и једноставно волим ту технику и све то...

Прилика је да избациш сву негативну енергију...

Да, баш то.

Како успеваш све да постигнеш?

Идем код једног тренера и имам један тренинг на дан, све је то заједно. На тренингу радим и на yaku за бокс, на yaku за кик бокс радим ноге и овако међусобно технику. Све нам се уклопи и ништа није оптерећујуће.

Је л’ се деси да некад да побркаш технике? Рецимо, у спарингу за бокс искористиш кик бокс покрете?

Е, то се није десило и сви ме питају! Јако је незгодно, у ствари, али није ми се десило.

Како те друштво доживљава?

Сви ме питају зашто идем на те спортове, а не на неке друге, али ја хоћу да будем различита. Зашто бих ја морала да будем као остали? Никад не бих волела да тренирам неки други спорт. Мени се ово баш свиђа и мислим да је баш за мене.

Планираш ли да наставиш с том каријером, па да једног дана будеш тренер?

Да. То сам исто планирала.

Да ли би остајала у Сомбору или...?

За сада да.

А неки факултет?

Е, то већ не знам, има времена.

Због чега је важно да се млади баве спортом, па чак и да се девојчице опробају у борилачким вештинама?

Већина тренира борилачке спортове за самоодбрану, али да се ја нисам почела бавити тим спортом, никад себе не бих ни изградила. Не бих се ни развила да сам била нон-стоп на телефону. Увек треба да се бавимо спортом, било којим.

Колико се твоји вршњаци баве спортом?

Већина њих није свесна зашто је спорт важан и конзумирају штошта, зато и избегавам то друштво, увек сам у друштву спортиста. Сваки дан идем на тренинге и без њих не могу. Тако да, увек треба нешто тренирати, макар и само трчати.

Шта мора да се деси да би те спречило да одеш на тренинг?

Ау... Повреда, једино то.

Чула сам да су ти тренинзи на супротном делу града... Колико ти то одузима времена и снаге, прво да одеш, а после и да се уморна вратиш, нарочито када је напољу лоше време?

То ме апсолутно не спречава. Ја по снегу и по киши идем и бициклом. Пола сата ми треба до тамо, али ја идем. Једноставно, ако волиш нешто, то је најбитније. Не знам колико да је клуб далеко, ја бих ишла до тамо. Али, због повреде сам морала да паузирам, рекао ми је доктор, али не може ми то нико забранити.

Шта је оно што радиш у слободно време, ако имаш снаге и воље да се још нечему посветиш?

Имам три брата, тако да играм фудбал с њима, идемо на купање и тако. Учим, а идем и с друштвом напоље...

Речено ми је да доста помажеш и родитељима...

С татом радим глетовање, малтерисање. С њим радим до увече, па ме он одвезе на тренинг.

То је баш „вау”! Веома си добар пример својим вршњацима... Осећаш ли одговорност да истрајеш у свему што си наумила?

Да... У почетку ме је све доста исцрпљивало, али сад сам навикла. Није мени то ништа напорно, једноставно све то радим јер волим и то је то.

Где видиш себе за неких пет, десет година?

Мени је циљ да одем на Светско првенство, да идем на тај ниво. То ми је животна жеља, за коју ћу се потрудити да је остварим.

Мислим да си ти први спортиста ком Олимпијске игре нису циљ.

Је л’ да? Ето... То су ми исто спомињали, али ја сам рекла кад остварим жељу на Светском првенству, онда може и Олимпијада.

Леа Радловачки