Dragan Prole, filozof: Nedostajemo sami sebi

Većinu odluka, dodaje, mera koje su donesene, za koje ćemo tek videti da li su bile preterane ili opravdane, karakterisao je susret sa nečim što je potpuno strano.

Virus kao radikalni stranac koji je nepoželjan, a pri tome i nevidljiv. Ne može se isterati napolje. Takva situacija budi agresiju kod onih koji su odgovorni i imaju zadatak da se sa tim suoče. Već u samom pojmu socijalne distance vidim grešku. To je međunarodni termin i ne krivim nikoga u Srbiji. Nama socijalna distanca uopšte nije potrebna. Potrebna nam je solidarnost i empatija. Reč je trebalo da bude o fizičkoj distanci. Kao filozofu kojem je zadatak da se bavi pojmovima, pitam se ko je to smislio i zašto. Dva metra razmaka između dva čoveka nisu socijalna, nego prostorna ili fizička distanca. Uz to, dolazi i nivo upotrebe pojmova poput rata, poput neprijatelja... Radilo se o pogrešnom načinu obraćanja fenomenu s kojim imamo posla i stvaranju atmosfere koja je uznemirujuća. Potrebno je i vreme. Svako ko tvrdi da zna šta se dogodilo i da ima pouzdane odgovore, ne pokazuje zdravu meru skepticizma i razboritosti koja je neophodan misaoni stav u ovom trenutku. Da tom merom svi raspolažemo, teorije zavere ne bi imale šta da traže, veli naš sagovornik.

Dragan Prole, univerzizetski profesor i šef Odseka za filozofiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, trenutno piše novu knjigu - “Ničeovi trubaduri”. Ako je slutiti po uvidu u rukopis i reputaciji koju njegova prethodna dela imaju, biće to još jedna filozofska knjiga vredna velike pažnje. “Ničeovi trubaduri”, a ne korona, bili su i povod za intervju.

Prva asocijacija na “Ničeove trubadure” bi mogla biti Ničeovo delo „Rođenje tragedije iz duha muzike“?

Početno pitanje glasi da li možemo danas u 21. veku, razmišljajući o nekim Ničeovim idejama, da stvorimo novog čoveka. Da pokažemo, koliko to može filozofska refleksija da učini, kako bi mogao da izgleda novi čovek. Pre svega zato što biti čovek - znači birati između različitih životnih prilika, različitih šansi – a danas je globalizovano. Svi ličimo jedni na druge. Čovek je uopšte postao nivelirano biće. Modernost počiva na ideji individue, nekog ko je jedinstven i nema nikog drugog takvog, a mi živimo u svetu u kojem je istovetnost i sivilo pravilo, a različitost i boja je retkost. Potreba je, barem ja tako mislim i osećam, da promišljamo novog čoveka.

Zašto trubaduri?

Niče ima čuvenu knjigu u kojoj ističe taj trubadurski motiv – „Gaja scienca“ – „radosni nauk“. Kod nas je ta knjiga prevedena kao „Vesela nauka“, verovatno zato što je tako glasio prvi ruski prevod iz 1902. A nije reč niti o veselju, niti o nauci, nego o radosti i o nauku, i tu je naš jezik izvanredan, zato što u korena pojma nauka pronalazi reč nauk – pouku, za život releventnu mudrost. To je osnovni motiv. Postoji znanje s one strane znanja. Životna pouka koju možemo da dovedemo u vezu – i to je ključno – sa nekadašnjim likovima i načinima postojanja. Naravno, ne radi se o tome da mi danas treba da obnovimo tog tragičnog čoveka, da glumimo Dionisa, niti da budemo trubaduri, da idemo kod svojih dama i da im pevamo na način na koji su to oni radili. Reč je o specifičnim oblicima života između kojih sam ustanovio vezu. Postoji sistemski i duboki razlog likova koje Niče evocira. Tu Zaratustru stavljam po strani i fokusiram se na motive koji imaju veze sa muzikom – dioniski i trubadurski. Pevajući i igrajući čovek su kod Ničea bića više zajednice. Muzikom i kroz pesmu mi doživljavamo transgresiju, prevazilaženje granica, iskorak iz uobičajenog stanja duha i svesti. Kada pogledamo svoju stvarnost, videćemo da su se Ničove prognoze, kao i mnogih drugih filozofa, obistinile u nečemu što ima snažne patloške crte. Tu mislim na trens partije, znamenitu Dens arenu, gde se masovno koriste narkotici i izazivaju donekle slična stanja onima o kojima govori Niče, ali nipošto nisu ista. Postoji trans sa i bez opojnih sredstava. Razlika je ogromna. Ime je isto. Motiv igrajućeg i pevajućeg čoveka živi u različitim nišama našeg društva.

A šta je s Ničeovim pojmom nadčoveka?

Ideje nadčoveka su doživele katastrofalnu recepciju. Nacistički san se delimično ostvarivao i zahvaljujući pozivanju na Ničea, a to je potpuno apsurdno, jer nadčovek nije podrazumevao podčoveka. Kod Ničea nema vertikalne razlike između onoga ko je viši i onoga ko je niži. To je neobično važno. Politički važno. Ne postoje ostaci čovečanstva koje bi činili podljudi. Sve takve termine treba shvatiti ozbiljno i odgovorno. Slično je sa Ničeovim „večnim vraćanjem istog“ koje je često tumačeno i shvatano vrlo mistično. Ontološki, kao neki totalni konglomerat istih bića. Po meni se tu radi o povratku istoj egzistencijalnoj situaciji. Niče od nas traži – i to bi bilo ono nadljudski – da ne živimo u rutinama i unapred, najčešće, od strane drugih zadatim klišeima, nego da se uvek iznova suočavamo sa svojim životnim situacijama. Sa idejom da tek tako možemo da damo neki produktivni odgovor. Upuštaš se u situaciju u kojoj nemaš unapred pripremljeno rešenje i strategiju, nego pokušavaš da daš drugačiji odgovor. To je poenta te ideje.

U vašem novom rukopisu, poput i u nekolicini prethodnih, objavljenih knjiga, prepoznaje se neka vrsta romantičarskog zanosa, ako je „primedba“ na mestu?

Jeste. Mislim da je romantizam, kao umetnička formacija, ključan za sve ono što se događalo u umetnosti od 1800. do današnjih dana. U ranom romantizmu, u pozivu na celovitijeg čoveka, ja vidim transformativnu funkciju, motive koji su još uvek aktivni i možda tek čekaju da budu ostvareni. Razvi sve svoje talente, proširi horizonte, upusti se u strano, odvaži se u nepoznato. Realno, na planu sadašnjice, poznajem ljude koji teže takvom načinu postojanja, a ne znaju ništa o romantizmu. Još bolje je kada neka ideja postane stvarnost, a ne kada o njoj samo pričamo u okvirima akademskih institucija. I Niče je, doduše neosvešćeni, romantičar. U kulturi, najveći rezultati su ostvareni zahvaljujući romantičarskim idejama. Kad čitamo danas Đuru Jakšića sa njegovim „Ja sam stena, al' krvava“, imamo mnogo toga da kažemo i o njemu i o sebi.

U uvodu u „Ničeove trubadure“ navodite važnost novih ideja, što navodi na pitanje o važnosti novih ideologija, religija, odnosno u vašem slučaju primarno nove filozofije?!

Naše vreme je specifično po reciklaži, naš rad je zapravo rad na onome što je prošlost već uradila. Malo ima toga što možemo da nazovemo zaista našim idejama. Da li naša savremenost može jednoga dana da predstavlja uzor za nekoga drugoga? Ako bismo morali da izaberemo šta bi to od naše produkcije bilo uzor za naredne generacije, došli bi u ozbiljnu nevolju. Najveći deo toga uopšte nije naš. To govori o zasićenom svetu, u kulturnom smislu. O svetu koji ima neverovatnu mogućnost produkcije, ali momenat na kojem radi nije njegov, nego je pozajmljen bez pitanja. Mi smo poznici jedne civilizacije i to se oseća u mnogim diskursima kriza. Verujem u komunikaciju sa prošlošću koja nije reciklaža. Tu zastupam pojam savremenosti koji savremenika ne vidi kao nekoga ko je u potpunosti ap tu dejt, ko u svemu prati nove trendove. U onoj meri u kojoj će neko uspeti da bude savremen, zavisi od toga da pronađe one najtamnije tačke sveta u kojem živi. U uspehu da evocira elemente prošlosti koji komuniciraju sa njegovim potrebama i sa onim što jeste savremeni trenutak.

Mislim da to filozofija radi bolje od drugih disciplina – shvatanje da ono što je naša savremenost zavisi od sučeljavanja sa našim mračnim stranama i da u tom sučeljavanju mi komuniciramo sa prošlošću, kao jednoj vrsti motiva, jednom načinu postojanja koji nam može pomoći da uobličimo svoj način postojanja. Reciklaža samo preuzima određene motive, mitove i reprodukuje ih u stvarnosti, bez kritičkog momenta i bez sučeljavanja koje smatram presudnim. Savremeni filozof Bernhard Valdenfels, koga izuzetno poštujem, to zove responzivnošću, što podrazumeva ideju stvaralačkog odgovora koji se zasniva na ideji da ga nemamo unapred, nego ga pronalazimo u sučeljavanju. Ne znamo šta, ali znamo da ćemo odgovoriti. To šta ćemo odgovoriti bi trebalo da bude iznenađujuće i za nas koji odgovaramo. Tada je odgovor produktivan i za onoga ko odgovara, a ne samo za onoga ko čuje odgovor.

„Ničeove trubadure“ započinjete moćno zvučećim poglavljem „Nedostajemo sami sebi“!?

To je jedan Ničeov usamljeni fragment pod kojim mislim razmak između onoga što jesmo i što bismo mogli da budemo. Postoji u svakom od nas vrsta svesti da je nedopustivo da ostanemo tu gde jesmo i da neki izvor energije našeg postojanja treba da pronađemo u tome da sebi ne nedostajemo, nego da zaista budemo ono što jesmo. To je toliko opšta formulacija, da kad bi pitali svakoga od nas, iskren odgovor bi bio potvrdan – nedostajemo sami sebi. Dominantno osećanje u našem vremenu jeste uskraćenost. Svima nam nešto fali, čak i najuspešniji i najslavniji se neprekidno žale da su zakinuti, da ih je neko obmanuo ili prevario. Kao da sreća nema boravišnu dozvolu u našem svetu.

Igor Burić