Kako biti gord u poniženosti: Trgao se i Henri Miler u svojim obrtnicama

U slutnji koja je ravna sumnji jeste sve. Čim sam se naslovno začitao pre rasklopa knjige Božidara Mandića, pomislio sam da će se moja radoznalost strmeknuti u duhovni prasak gustog književnog eseja. Dobar (pred)osećaj. Žiletni fijuk mi je prostrelno razgnezdio radoznalost. Morao sam se zagledati u sopstveni duševni šnajderaj. Valjalo je bez predrasuda zaći u fragmentarne rukavce romana sa žignim naslovom: (LOŠ PISAC, Tiski cvet – Novi Sad 2019). Licemeri su ovom knjigom dobili svoju omažineriju. Lažovi su postali poštenjačine na račun teških emotivaca, da budemo iskreni, nad ovom knjigom o beščašću. Ima u ovoj knjizi temeljne zapitanosti o smislu pisanja, o lažnom mesijanstvu i (pro)gaziteljima umetnosti i časnog življenja. Večna deca vrelog kupatila. I još nešto, o nagradama kao (pod)mitnom smislu u besmislu. Uvek i u pravo vreme, dobra knjiga bez cipzara na ustima. Operisana od svake niskosti.

Da ne idemo dalje od ove naše kuplerajske avlije, Božidar Mandić je u sažetku rengenisao nas same, romaneskno-esejističkim osvrtom na svetsko raznašje. Duhovito otkačen kao da mu je  Rable  podaleki sukurdov. Njegov Čičikov bi da spase mrtve duše. Nema nam leka ni u upitnim rečenicama. Trgao se, usputno, i Henri Miler u svojim obrtnicama, zagledan u pravog kalfu erotiziranja. Nad svim ovim kurmaherajem kako bi rekao uvrnuti Jakov Ignjatović stoji stroga lupa književnog diskursa, recimo, jednog Erazma Roterdamskog. U nekom trenu, valjda će se neko dosetiti, da objedini u ediciji knjige ovenčane velehirnim nagradama, da buduće junoše vide kako se postaje promašeni pisac sa još izdašnije promašenom knjigom. Ovaj roman je usputna lekcija, esencija za sutra iako je bila u najširem izboru za izvedenu nagradnu kerefeku, krek.

Neće biti da su sve ideje potrošene, biće ono drugo, kolega Mandiću, da su nasilno prigušene. Politika i ciljni neostvareni politikanti sa moćnom poltronerijom ne njuše kulturološke pejzaže. Koliko nas sistematski nipodaštava Šekspir – toliko nas i uzdiže iz praha, cima nas samilosno pospane. Koliko ludila i krvi u njegovom dramskom šlagvortiranju?! I, opet, ništa!

Revolucije su ludost. Kapitalizam u demokratiji, pomnogo razularenih, ima sjajnog saradnika da uveća kapital bogatuna spram mravinjaka osiromašene većine koja od pohlepnih piromana ne može doći do daha u ovoj benzineriji. „Kako biti radostan u paklu?“ Pogledaj, moj poštovani anđele brate po peru, političare „i nećeš osetiti da stvarnost postoji.“ Oni i tu stvarnost pohlepno žvaću.

Mandić piše punom brzinom kao da će mu sutra neko istrgnuti olovku iz šake nad hartijom, žuri da mu „reči ne bi pobegle.“ Da, uhvatilo ga životno iskustvo, u zaptu. On nije zaboravio „da je energija prva kompetencija Boga.“ Nije bilo tako daleko vreme, pre ove Treće svetske havarije koja je u toku, kada „mislilo se na život, igru i stvaranje.“ Žan Žak Ruso je najveća smelost koju čovečanstvo ima, taj isti Ruso iskušavao je Božidara Mandića. Nađi Boga u sebi, i nećeš biti sam, pretresi podsvesno u sebi, isteraj đavola da bi shvatio dignitet i natalitet (pra)šumskog čoveka. „Živeti bez ljubavi je jedna vrsta samoubista. Bez ljubavi čovek ne može da se pobuni.“ Mandić pominje Sartrove mučnine i ne daje se taštini. On je, bez obzira na apsurdne provalije, okrenut Sizifu poštovanog Albera Kamija. „Prići svom identitetu i klesati ga do bola. Ali, paziti da drugom ne zadaš bol.“ Ako ima lekovitih knjiga, onda su to rečenice ovog izopštenika i otpadnika od nas samih po sopstvenoj odluci.

Mandićev roman će i bez NIN-ove nagrade biti trajno čitano štivo s pravom na stranicu više bez obzira na punu sažetost romana u kratkom i ne baš krotkom duhu. Teško je pisati, ako nemaš šta reći. Opstanak ti niko među prokletima neće dati, ti ga moraš izboriti sam. I Sokrat se pitao: ko je čovek?! Treba imati petlju za autentično u tebi samom, doćiće vreme razuma i lakmus pameti. U gro procentu naša književnost je loše licencirana, skrajnuta moždanicom od subverzivnog diletantizma i snobovskog žiralnog umišljenija intelektualnih naklapala. Roman Božidara Mandića i o tom licemerju pripoveda na žovijalan način. Još je i blagotvoran: „Pogrešiti za drugog, više je od istine.“ Zatečen u iščitavanju romana shvataš koliko si moćno nemoćan nad činjeničnim stanjem gluposti. U romanu srećem i sebi poznata, a bliska lica. Da, „papir može biti težak, a olovo lako“ zapisuje Mandić i jasno pridodaje: „Tekst za mene nije konstrukcija, već ispovedanje.“ Mnogo je nemih i anemičnih knjiga inih pisaca. Mandić je napisao KRIK knjigu očajnika i pozitivnog prevratnika koji ne miruje. Zatrpani smo medijskim slikama koje su vrlo loša i gotovo nikakva imitacija života. „Doseći život je najteže, biti čovek – još teže.“

Osvrnite se spram ovog romana Božidara Mandića bez kajanja i ako će vam u ustima i na duši ostati opora slika sa ukusom kajanja. Njegovu mudrost sažima rečenica: „Onaj ko ima veću patnju od mene, njegov sam učenik.“ Odani sam sapatnik ovakvim izdajnicima sopstvenih duša. I bolje je pasti s konja nego s uma.

Milutin Ž. Pavlov