Како бити горд у понижености: Тргао се и Хенри Милер у својим обртницама

У слутњи која је равна сумњи јесте све. Чим сам се насловно зачитао пре расклопа књиге Божидара Мандића, помислио сам да ће се моја радозналост стрмекнути у духовни прасак густог књижевног есеја. Добар (пред)осећај. Жилетни фијук ми је прострелно разгнездио радозналост. Морао сам се загледати у сопствени душевни шнајдерај. Ваљало је без предрасуда заћи у фрагментарне рукавце романа са жигним насловом: (ЛОШ ПИСАЦ, Тиски цвет – Нови Сад 2019). Лицемери су овом књигом добили своју омажинерију. Лажови су постали поштењачине на рачун тешких емотиваца, да будемо искрени, над овом књигом о бешчашћу. Има у овој књизи темељне запитаности о смислу писања, о лажном месијанству и (про)газитељима уметности и часног живљења. Вечна деца врелог купатила. И још нешто, о наградама као (под)митном смислу у бесмислу. Увек и у право време, добра књига без ципзара на устима. Оперисана од сваке нискости.

Да не идемо даље од ове наше куплерајске авлије, Божидар Мандић је у сажетку ренгенисао нас саме, романескно-есејистичким освртом на светско разнашје. Духовито откачен као да му је  Рабле  подалеки сукурдов. Његов Чичиков би да спасе мртве душе. Нема нам лека ни у упитним реченицама. Тргао се, успутно, и Хенри Милер у својим обртницама, загледан у правог калфу еротизирања. Над свим овим курмахерајем како би рекао уврнути Јаков Игњатовић стоји строга лупа књижевног дискурса, рецимо, једног Еразма Ротердамског. У неком трену, ваљда ће се неко досетити, да обједини у едицији књиге овенчане велехирним наградама, да будуће јуноше виде како се постаје промашени писац са још издашније промашеном књигом. Овај роман је успутна лекција, есенција за сутра иако је била у најширем избору за изведену наградну керефеку, крек.

Неће бити да су све идеје потрошене, биће оно друго, колега Мандићу, да су насилно пригушене. Политика и циљни неостварени политиканти са моћном полтронеријом не њуше културолошке пејзаже. Колико нас систематски ниподаштава Шекспир – толико нас и уздиже из праха, цима нас самилосно поспане. Колико лудила и крви у његовом драмском шлагвортирању?! И, опет, ништа!

Револуције су лудост. Капитализам у демократији, помного разуларених, има сјајног сарадника да увећа капитал богатуна спрам мравињака осиромашене већине која од похлепних пиромана не може доћи до даха у овој бензинерији. „Како бити радостан у паклу?“ Погледај, мој поштовани анђеле брате по перу, политичаре „и нећеш осетити да стварност постоји.“ Они и ту стварност похлепно жваћу.

Мандић пише пуном брзином као да ће му сутра неко истргнути оловку из шаке над хартијом, жури да му „речи не би побегле.“ Да, ухватило га животно искуство, у запту. Он није заборавио „да је енергија прва компетенција Бога.“ Није било тако далеко време, пре ове Треће светске хаварије која је у току, када „мислило се на живот, игру и стварање.“ Жан Жак Русо је највећа смелост коју човечанство има, тај исти Русо искушавао је Божидара Мандића. Нађи Бога у себи, и нећеш бити сам, претреси подсвесно у себи, истерај ђавола да би схватио дигнитет и наталитет (пра)шумског човека. „Живети без љубави је једна врста самоубиста. Без љубави човек не може да се побуни.“ Мандић помиње Сартрове мучнине и не даје се таштини. Он је, без обзира на апсурдне провалије, окренут Сизифу поштованог Албера Камија. „Прићи свом идентитету и клесати га до бола. Али, пазити да другом не задаш бол.“ Ако има лековитих књига, онда су то реченице овог изопштеника и отпадника од нас самих по сопственој одлуци.

Мандићев роман ће и без НИН-ове награде бити трајно читано штиво с правом на страницу више без обзира на пуну сажетост романа у кратком и не баш кротком духу. Тешко је писати, ако немаш шта рећи. Опстанак ти нико међу проклетима неће дати, ти га мораш изборити сам. И Сократ се питао: ко је човек?! Треба имати петљу за аутентично у теби самом, доћиће време разума и лакмус памети. У гро проценту наша књижевност је лоше лиценцирана, скрајнута можданицом од субверзивног дилетантизма и снобовског жиралног умишљенија интелектуалних наклапала. Роман Божидара Мандића и о том лицемерју приповеда на жовијалан начин. Још је и благотворан: „Погрешити за другог, више је од истине.“ Затечен у ишчитавању романа схваташ колико си моћно немоћан над чињеничним стањем глупости. У роману срећем и себи позната, а блиска лица. Да, „папир може бити тежак, а олово лако“ записује Мандић и јасно придодаје: „Текст за мене није конструкција, већ исповедање.“ Много је немих и анемичних књига иних писаца. Мандић је написао КРИК књигу очајника и позитивног превратника који не мирује. Затрпани смо медијским сликама које су врло лоша и готово никаква имитација живота. „Досећи живот је најтеже, бити човек – још теже.“

Осврните се спрам овог романа Божидара Мандића без кајања и ако ће вам у устима и на души остати опора слика са укусом кајања. Његову мудрост сажима реченица: „Онај ко има већу патњу од мене, његов сам ученик.“ Одани сам сапатник оваквим издајницима сопствених душа. И боље је пасти с коња него с ума.

Милутин Ж. Павлов