Kanonski Andrić
Kapitalni naučnoistraživački projekat od nacionalnog značaja Zadužbine Ive Andrića, Kritičko izdanje dela našeg nobelovca, iznedrio je ovih dana, uprkos vanrednim ukolnostima, treće kolo u pet knjiga: „Eks Ponto“, „Nemiri“ i „Lirika“, dok je u dva toma obrađena zbirka pripovedaka „Kuća na osami”, koju je svojevremeno sam pisac pripremio za štampu, ali je ipak ostala u rukopisu usled njegove smrti.
Priređivači knjiga u ovom kolu bili su dr Jana Aleksić, prof. dr Milan Aleksić, te masteri književnosti Milan Potrebić i Marija Blagojević. Zaključno sa ovim kolom je kroz ukupno objavljenih 15 tomova Kritičkog izdanja, obima između 450 i 900 stranica, priređeno svih 136 Andrićevih pripovedaka - „književnog žanra u koji je srpski nobelovac imao najviše poverenja” - kao i ceo korpus njegovih poetskih tekstova, sa ilustracijama i detaljnom istorijom nastajanja i objavljivanja. Slede romani i eseji.
Podsetimo, pre više od pola veka pod okriljem Odeljenje literature i jezika Srpske akademije nauka i umetnosti definisana su Načela za kritička izdanja: „Pod kritičkim izdanjem podrazumeva se izdanje koje u najvećoj mogućoj meri verno i autentično vaspostavlja originalni tekst nekoga dela, tako da se na osnovu takvoga izdanja može u potpunosti sagledati autorova volja u pogledu misli, stila i jezika; to vaspostavljanje istovremeno treba da što tačnije prikaže čitav stvaralački postupak u nastanku dela; najzad ono mora biti propraćeno kritičkim aparatom koji čitaocu omogućuje potpunije razumevanje kako samoga dela tako i piščevog stvaralačkog postupka…”
Naravno, podrazumeva se da unutar tih okvira svaki pisac i njegovo delo traže poseban pristup i postupak. Stoga je potonji rukovodilac celog projekta dr Zorica Nestorović, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, izradila Načela za kritiko izdanje dela Ive Andrića, prema sopstvenom priređivačkom iskustvu i naučnom afinitetu, ali poštujući opštepriznate norme, ne samo domaće nego i međunarodne. U septembru 2016. formiran je i Uređivački odbor, na čijem je čelu akademik Miro Vuksanović, predsednik Upravnog odbora Zadužbine Ive Andrića, koja će, tokom same realizacije prva tri kola Kritičkog izdanja, ojačati dugogodišnju saradnju sa institucijama u kojima se čuva građa vezana za život i rad Ive Andrića: Arhivom SANU, Bibliotekom SANU, Spomen-muzejem Ive Andrića, Narodnom bibliotekom Srbije i Srpskom književnom zadrugom.
– Retka su kritička izdanja u evropskoj nauci o književnosti, u srpskoj naročito. Takve edicije velikih pisaca nastaju godinama, jer je neophodno da priređivači imaju zavidnu pripremu, filološko znanje, oštro oko, strpljivost i ljubav prema činjenicama, uključujući i detalje koji su bezmalo nevidljivi. Takav posao je pokušaj odmotavanja, bolje da kažemo – vraćanja unazad, od završenog štiva, više puta objavljivanog, savesno ili s propustima izdavača, odatle do prve sačuvane beleške, do prve skice, do ideje, a sve da bismo naučnim putem, koristeći domete savremene tekstologije otkrili kako nastaje, kako živi i kako se otvara izuzetno književno delo. Ako to postignemo, pisac čije se knjige priređuju, biva učvršćen, gotovo nepomičan, u svom jeziku, u kulturi kojoj pripada. I to je zlatan rezultat ovakvih pregnuća – ističe akademik Miro Vuksanović.
U preostala dva kola, u predstojećih pet godina, ako sve bude teklo po planu, trebalo bi da budu priređeni svi Andrićevi romani i eseji. Četvrto kolo bi, naime, obuhvatilo kritička izdanja romana objavljenih za piščeva života – “Na Drini ćuprija”, “Travnička hronika”, “Gospođica”, “Prokleta avlija”. Ovo bi kolo bi zaokružio “Omerpaša Latas”, roman koji je ostao u rukopisu na osnovu kojeg je 1976. objavljen kao posebna knjiga u prvom posthumnom izdanju piščevih sabranih dela. Kada je reč o petom kolu, njega bi činili eseji objavljeni za Andrićeva života, zatim eseji ostali u rukopisu, kao i knjiga meditativnih zapisa “Znakovi pored puta”. Na taj način bi “Kritičko izdanje dela Ive Andrića” obuhvatilo sva književna dela koja je naš veliki pisac objavio za života, ali i ona koja su ostala u rukopisu.
– Mi ne možemo danas da govorimo o tome kakav bi sud o kritičkom izdanju svojih knjiga dao Ivo Andrić, ali smo sigurni da bi bio zadovoljan što je dobio, kanonske tekstove svojih pripovedaka, što se vidi koliko se borio za čistu rečenicu i čisti tekst, koliko je teškoća imao sa štamparima, pa je neka izdanja morao i da poništava... Možda će kogod reći da bi Andrić prigovorio objavljivanju njegovih rukopisa, u skicama, s prepravkama, u raznim prilikama nastalim, ali takve zapise ne bismo imali da ih nije upravo Andrić sačuvao. Dakle, prva naša dužnost je ispunjena: sve što je ispod Andrićeve ruke doneto je u autentičnom obliku. Tu je središte ukupnog poduhvata – poruka je akademika Vuksanovića.
M. Stajić