Ljubomir Nikolić: U blizini praistorije

Ljubomir Nikolić (1976) je studirao u klasi Miroslava Štatkića, a diplomirao u klasi Rajka Maksimovića 2002. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde sada radi na mestu stručnog saradnika za predmete kompozicija i elektroakustička muzika. Učesnik je projekta finansiranog iz fonda za kulturu EU, pod nazivom „Reke Evrope“. Takođe, deo je istorijskog projekta (prvi put u ovom delu Evrope) koncerta 30 harfi gde se predstavio sa dve kompozicije – „Bugarka“ i „Srpska igra“, u okviru 13. međunarodnog festivala harfe održanog u Beogradu 2014. Osnivač je internacionalnog sastava „E-ast“ koji izvodi isključivo njegove kompozicije. Kompozicije Ljubomira Nikolića izvođene su u poznatim koncertnim dvoranama kao što su Carnegy Hall (Njujork), Velika sala Kolarčeve zadužbine (Beograd), dok su kompozicije za udaračke instrumente „Drops“ i „Marimbophonia“ predstavljene na Svetskom samitu perkusionista održanom u Americi.

Trenutno, Nikolić vredno radi i ima još mnogo čime da se pohvali, projektima u vezi Podunavskih Švaba, „praistorijskim“ muzičkim izdanjem, ali i sam kaže – o tom potom.

Šta je to što je povezalo vaš aktuelni rad i šekspirologe iz Engleske?

- S obzirom na to da upravo završavam ciklus solo pesama na temu pčela, Fondacija ”Laza Kostić” mi je predložila da uradim kompoziciju na temu ”Pčela kao opsesivna metafora Vilijama Šekspira”. Tema je jedinstvena, a prvi na nju, rekao bih u svetskim okvirima, je ukazao profesor Miodrag Radović. Krenuo sam sa čitanjem Šekspira i našao veoma interesantan materijal za muzičko-scenski prikaz. U pitanju je monolog arhiepiskopa kenterberijskog, iz prvog čina Šekspirovog „Henrija Petog“, u kome pisac pravi “metaforičnu igru” između uređenja košnice i kraljevine Engleske. S druge strane, za naslov kompozicije sam iskoristio čuveni citat iz „Hamleta“, koji uz mnogoznačnu igru rečima (To be or not to be - Bees or not to be), predstavlja esencijalni element našeg postojanja na planeti Zemlji, koga ne bi bilo bez ovih malih vrednih i savršeno organizovanih bića (prvi podaci o pčeli se nalaze još kod starih Indusa na četiri hiljade godina unazad).

Još uvek radim na kompoziciji koja bi u suštini predstavljala mini-monooperu (muzičko-scensko delo za jednog protagonistu i ansambl). Podelio sam svoje prve korake sa članovima Fondacije “Laza Kostić’”, te me posebno ohrabruje i mišljenje uglednog šekspirologa, prof. dr Zorice Bečanović, koja je moju ideju okarakterisala kao duhovito, divno, vispreno i podsticajno rešenje, dobru igru rečima i dragocenu mnogoznačnost smisla. Tako da suštinski, mi i nismo u izolaciji, jer podstrek i ohrabrenje stižu i u karantinu.

Nije se samo ovde pročulo za taj vaš rad, interes su pokazali i u Engleskoj!?

- Tema “pčela kao opsesivna metafora” zaintrigirala je i šekspirologe iz instituta u Stratfordu. U vezi sa tim, stigao je poziv njihovog direktora, za nastup u Mason croft sali, 11. februara 2021, na kojem bi se, pored pratećeg programa naše fondacije kao i domaćina, našla i moja kompozicija, u izvođenju sjajne Radoslave Vorgić Žuržovan i internacionalno priznatog pijaniste Džulijusa Drejka.

Za vas je (manje) poznato da se bavite svojevrsnom „muzičkom arheologijom“. O čemu se tu radi?

- Muziku i arheologiju sam “uspeo” da spojim kroz učešće na projektu “Journey to the Beginnigs” pod pokroviteljstvom Kreativne Evrope. Projekat je kompleksan i obuhvata međusektorsku kolaborativnu saradnju između umetnika, arheologa, muzejskih radnika i IT eksperata uz podršku Univerziteta u Sautemptonu. Projekat koji traje dve godine (2018-2020) obuhvata učešće četiri muzeja sa praistorijskim nalazištima. Svim učesnicima je data mogućnost da istražuju, prvenstveno oblast arheologije i da kroz takvu vrstu rada, ostvare bolju komunikaciju, u svrhu buduće saradnje, što bi rezultiralo uključivanje umetnika u stalne postavke rada muzeja.

Kako izgledaju ta „komponovana muzejska uključenja“, kakve su reakcije publike?

- Glavni zadatak svih učesnika u dve godine trajanja projekta bila je postavka interaktivnog perfomansa pod nazivom Theatrical adventure game (TAG), u četiri muzeja: Sazhalombat (Mađarska), Vučedol (Hrvatska), Iron Gates (Rumunija) i Lepenski vir (Srbija). Konkretno, moj zadatak je bio komponovanje muzike za TAG. Pored muzike, naravno, bilo je potrebno uraditi narativ (priču), u ovom slučaju to je priredio Balaž Zagoni iz Rumunije, dok se za ”digitalnu/ analognu režiju” i koreografiju pobrinuo Mate Čako, kolega iz Mađarske. S obzirom na to da je TAG zahtevao i korišćenje i interakciju AR/ VR tehnologije, veoma me je iznenadio dobar prijem kod nešto starije populacije kojima ova vrsta medija nije toliko bliska. Što se tiče mlađe publike, reakcije su očekivano dobre.

Ono što je na mene posebno ostavilo utisak jeste činjenica, da praistorija kao oblast najdužeg kontinuuma ljudske civilizacije “skriva” nebrojene mogućnosti upotrebe zvučnog materijala. U vezi sa tim, rekonstrukcija zvukova, zvučnih objekata u današnjem “tehnološkom” okruženju i shvatanje muzike kao egzistencijalnog elementa u životu i razvoju čoveka, otvara nove perspektive u budućnosti, sa neuporedivo više pragmatičnosti. Čini se da nam praistorija nikad nije bila bliskija!

Igor Burić

S obzirom na vaše aktivnosti u međunarodnim okvirima, možete li da kažete nešto više o uslovima rada za kompozitora na lokalu?

- Po mom mišljenju položaj savremenog kompozitora na lokalnom nivou je težak, u najmanju ruku kompleksan. Kompozitor je veoma često prepušten sebi i dosta poslova mora da uradi individualno, da bi dobio određenu mogućnost za promovisanje svog rada, kroz projekte, koncerte, radionice. Potrebna su određena sredstva i ulaganja. Na svu sreću, muzika kao audibilna umetnost nema prepreka i jezičkih barijera, što predstavlja dobru šansu kompozitorima za prezentaciju njihovog rada, kako na lokalnoj sceni, tako i van domaćih okvira.