Svetislav Jovanov: Bekstvo u (samo)izolaciju

Drugu godinu za redom, Jovanov je uz saopštavanje svog izbora, uočio niz pojava u aktuelnoj sezoni pozorišta u Srbiji.

Hajde da krenemo od slogana: zbog čega ste odabrali “Stvarnost - čudniju od mašte”? Šta to govori o selekciji, odnosno o pozorišnoj sezoni u Srbiji? Radi li se i tu o već dugo zastupljenoj “verbatim” dramskoj formi, koja preferira dokumentaristički pristup pisanju, za razliku od fikcije?

- Odabrani slogan predstavlja parafrazu poznate izreke “Truth is stranger than fiction”, koja vodi poreklo iz Bajronove poeme “Don Žuan”, ali ju je, u suštini, proslavio Edgar Alan Po. U slučaju predstava koje su ušle u ovogodišnju selekciju – kao  i malobrojnih drugih na istom tragu, nešto manje uspešnih – reč je o dimenziji (i tendenciji) koje su šire od “verbatim” i dokumentarističkog pristupa, ali i od puke, činjenične aktuelnosti. Predstava takve prirode i usmerenja bilo je u izvesnoj meri i u prošlogodišnjem izboru – pomenuću “M.I.R.A.” Andraša Urbana i “Neustrašive” Tanje Šljivar. A tokom tokom protekle, u celini ne baš “slavne sezone”, svaki iole pažljivi posmatrač teatra je mogao uočiti naglašenije prisustvo ostvarenja koja vode dijalog sa stvarnošću na konkretan, ali i kreativan način.  Jednostavno, to znači da stvarnost – društvenu, istorijsku, medijsku – tretiraju angažovano ne samo kao puki kontekst, već i kao vrstu “teksta”, podložnog oblikovanju i tumačenju. To znači da u osnovi većine dela pomenute orijentacije postoji fikcijsko jezgro – oblikovana priča – ali ta priča “otvara” mnoge direktne veze i indirektne asocijacije sa stvarnim. Prevazilazeći “verbatim” metod ili uobičajenu dokumentaristiku, pomenute predstave se oslanjaju ili na već afirmisane strategije moderne, koje bih nazvao “piskatorovskim” (montaža dokumenata, komentar, distanciranje), ili pak na one novije, od apokrifne verzije stvarnog povoda a la Tom Stopard, do upotrebe same forme – najčešće masmedijske – kao sredstva spajanja stvarnog i fiktivnog: tipičan primer ovog poslednjeg je, recimo, “Lepa Brena Prodžekt”.

Kada konstatujete znak povišene umetničke i društvene samosvesti, o čemu se tu zapravo radi?

- Parafraziraću najbolje napomenu iz samog izveštaja: nastojao sam da ukažem na dragocene, premda retke, primere čiji su autori svesni da pozorište nije idealni sudija, već nešto suštinski mnogo važnije: sagovornik koji se ranije budi. Kao što glumac nema drugog procenitelja do gledaoca, ni pozorište, ako želi da ima trunku smisla, nema pouzdanijeg saveznika od stvarnosti – ona je poslednja linija odbrane teatra od bekstva u (samo)izolaciju. S druge strane, većina odabranih autora  smatra, ili barem oseća, da pozorište mora zauzeti umetnički nemilosrdan i radikalan stav prema stvarnosti upravo zato što ono samo nije nevino, što deli većinu njenih mana i zabluda, ali može i treba da sažima u sebi esenciju njene samokritičnosti.

Repertoarske koncepcije ponovo su se našle na tapetu. Može li se uopšte o njima govoriti kada se uzmu u obzir finansijske neprilike, organizaciono-strukturne teškoće i neminovan odnos pozorišta prema onome što ga okružuje, što je takođe promenjivo, tj. prema onome što se nudi?

- Čak i kada nema novca,  ni ozbiljnog nivoa produkcije, niti razumevanja društvenog okruženja – pozorišnom delatniku preostaje ostaje ono bitno, najdragocenije, a što ništa ne košta u materijalnom smislu – osvešćenost, empatija, etička budnost. Ako pozorište to zanemaruje – a takvom zanemarivanju smo u poslednje vreme prečesto opasno blizu – onda  će i stvarnost i pozorište postati samo duga agonija marioneta.

Naoko sudeći o selekciji, utisak je da su “manja” pozorišta profitirale bolje, više od “velikih”, poznatih i institucionalno afirmisanih. Govori li to nešto?

- Ta činjenica u jednu ruku upravo ohrabruje, ukazujući da pozorišne energije i novi načini razmišljanja nisu ugasli, već da ih guši tromost konvencija, navika, ili mentaliteta. Sapete glomaznim mehanizmima (ili interesima, ili samozadovoljstvima menadžmenta) te energije i razmišljanja traže brže i energičnije oblike izražavanja, a ponekad omogućavaju i stvaranje novih.

Na koji način će “Krugovi” ove godine da doprinesu glavnom toku programa?

- Neću se pozivati u ovom slučaju samo na ponudu, već i na nameru. Onog časa kada sam, u već poodmaklom trenutku sezone, uvideo da su najznačajnije - i mom senzibilitetu najprivlačnije - predstave iz evropskog okruženja takođe suštinski usmerene na kritički dijalog sa konkretnim i bolnim fenomenoma goruće stvarnosti i traumatične bliže i nešto dalje istorije, suzio sam potragu i uveren sam da sam, ponuđenim izborom, i «Krugove» bez nasilnog ukalupljivanja učinio organskim sastojkom opšteg  tematskog okvira festivala. A konkretno, odlučujući povod za ovakvo uklapanje i vezu bila je antologijska predstava «Ajhman u Jeruzalemu», jedno od najboljih ostvarenja protekle decenije na prostoru koji nazivamo «eks-ju».

Igor Burić

Šta reći o aktuelnoj stvarnosti - čudnijoj od mašte - zbog čega je održavanje Sterijinog pozorja u uobičajenom terminu (krajem maja, početkom juna) pod velikim znakom pitanja?

– Na osnovu iskustva koje imam sa Pozorjem i krizama (bio sam selektor i u doba NATO bombardovanja), moram naglasiti: bez obzira na «čisto estetsko», verujem da nam je Pozorje koje predlažem javnosti neophodno, kao hleb, ali i kao vakcina – jer su nam potrebne i strast (za boljim) i samosvest (o onome što nas muči). Jer, među virusima koji nam danas prete, u društvu i pozorištu, ovaj «korona» nije ni najveći, ni najopasniji.