Kemal Gekić, pijanista: Nova muzička avantura

Kao što i sam naziv ovog programa ukazuje, Gekić će se novosadskoj publici ovog puta prikazati u novom svetlu, izvodeći kompozicije Adamsa, Hinastere, Bagdasariana, Kapustina, Alena, Lekuone, Nuse, Hačaturiana, kao i svoje tri kratke.

Uvek je nešto sasvim drugačije u interpretacijama Kemala Gekića, i kritika to ističe, bilo da se radi o poznatim delima slavnih kompozitora, ili nekim ređe izvođenim. Ovog puta poklonici Gekićevog pijanističkog virtuoziteta i umetnosti imaće priliku da čuju u njegovom izvođenju možda po prvi put neke kompozicije, i autore. Uz to, ekskluzivitet ovog koncerta čini i zaista poseban trenutak u kojem će se Kemal Gekić publici predstaviti i kao kompozitor.       

 Novosađanima ste pre nešto manje od godinu dana na Nomusu priuštili koncertni užitak izvođenjem Bramsovih i Betovenovih kompozicija, ali takođe i “Gernike” savremenog američkog kompozitora Fredrika Kaufmana, specijalno komponovanom za vas. Sada ćete se ovoj publici predstaviti ponovo nečim posebnim, kompozicijama nama manje poznatih autora, kao i onima koje ste Vi komponovali. Šta za Vas predstavljaju ovakvi iskoraci i repertoarska osveženja?

– Pored otkrivanja novih momenata i iznenađenja u već poznatom repertoaru, jako me zanimaju i novi, manje poznati ili ponekad sasvim nepoznati autori. Njihov senzibilitet i tonski univerzum otvaraju nove izvođačke mogućnosti za mene. Interesantna mi je i reakcija publike na nešto što do sada nisu još čuli, jedan spektakularan i neobičan program.

Novi Sad je jedan od gradova koji je sa mnom podijelio možda najviše muzičkih avantura, jer sam tokom mnogih godina tu izvodio najraznovrsniji repertoar. Mada sam i dalje posvećen muzici Betovena, Baha, Šopena, Lista i drugih velikih kompozitora, vrijeme jako brzo prolazi, sve se mijenja, i pojedinci i društvo. Ja svojim izvođenjima odražavam te promjene, i donosim svojoj publici nov zvuk.

 Postoji li nit koja povezuje kompozitore koje ste izabrali za ovaj koncert?

– Da, svakako, ta nit je spoj džeza i nacionalne muzike. Ideja je bila da prezentiram nešto sasvim drugačije (to je i naslov ovog koncerta) - moderan program, napisan u 20. i 21. stoljeću. Zanima me novi zvuk, takođe i novi ritmovi. Džon Adams u svom minimalističkom komadu “China Gates” nudi jednu misterioznu, meditativnu atmosferu. Hinastera, Nusa, Lekuona i Kapustin inspiraciju crpu iz latino i afro -džeza, u kombinaciji sa klasičnim formama i elementima nacionalne muzike.

 Koja Vas je ideja vodila u komponovanju, u stvaranju ova tri kratka dela koja ćemo sada čuti?

–  Sva tri komada imaju različitu genezu i nastali su u različitim periodima mog života. Mene stalno proganja muzika, čujem u glavi fragmente, sekvence, modulacije, i često puta i čitave veće segmente kompozicija. Uglavnom se jako rijetko desi da nešto zapišem zbog nedostatka vremena koje bih posvetio kompoziciji. Međutim, jedne sunčane nedelje, probudio sam se u Majamiju sa gotovom kompozicijom u glavi, kompletnom. Skočio sam iz kreveta sa odlukom da je odmah zapišem prije nego što iščezne. Bacio sam se na posao, završio sa osjećajem velikog zadovoljstva. I... onda shvatio da sam u međuvremenu zbog toga propustio nekoliko važnih stvari, među ostalima, probu za koncert istog dana. Tako je nastao prvi Prelude. Drugi je prirodni kontinuitet prvog, spontano generiran za klavirom, i emotivno kompatibilan. Oba su nastala nedavno, 2018. godine. Treći komad, Concert Fugue ima drugačiju historiju.

 Pomalo je neobično što ste odlučili da komponujete delo za električni klavir. Ima li on neke posebne karakteristike koje su odredile ovaj Vaš izbor?

– Concert Fugue je nastala 1981. godine, dok sam još bio student novosadske Akademije umetnosti. U slobodno vrijeme ponekad bih se našao sa jednom rok grupom, g?e sam iz zabave svirao klavijature, među ostalim i pomenuti električni klavir. Svirali smo hard -rok i hevi -metal.Tada sam bio fasciniran novim zvukom tog instrumenta, koji je imao osobine celeste i koncertnog klavira. Ponesen time, napisao sam komad, inspiriran J.S.Bahom , Rikom Vejkmanom i Kitom Emersonom (iz grupe “Emerson, Lejk & Palmer”). To je četveroglasna fuga u donekle slobodnom stilu, kojoj prethodi kratki uvod u stilu francuske uvertire. Kasnije sam shvatio da komad odlično zvuči i na orguljama, a posebno na klasičnom akustičnom klaviru.

 Hoćete li i vi ove godine više pažnje posvetiti Betovenu, nekoj njegovoj određenoj kompoziciji, težeći ka drugačijem pristupu i interpretaciji, po čemu Vas je uvek cenila i kritika i publika?

– Velike godišnjice nameću jedan problem, a to je da publika bude prezasićena muzikom autora čija se godišnjica slavi. Ja sam uvijek u tom smislu propagirao umjerenost, tako da u ovoj sezoni imam dva programa posvećena Betovenu - jedan recitalski program i 4. i 5. klavirski koncert, koje ću izvesti u Americi, Evropi i Japanu. U okviru recitala se nalaze tri najpoznatije sonate, op.27/2, op.53 i op.57 (tzv. “Munlajt”, “Valdštajn” i “Apasionata”). Kao što se zna, ja sam akademski obrazovan muzičar sa diplomom. Dobar dio života sam svirao Betovena u najboljim akademskim tradicijama. Međutim, nakon mnogo godina sam shvatio da sam Betoven nije bio akademski muzičar, mada se izuzetno dobro služio prihvaćenim formama. On je više bio avangardni poet, vizionar. Koristio se tehnikama budućnosti. Na primer, u “Valdštajn” sonati je dodirnuo impresionizam i romantizam. U mojim izvođenjima ove sezone ću potencirati taj aspekt njegovog stvaralaštva.

        N. Pejčić