PRIČA „NEDELJNOG DNEVNIKA”  Kolač težak, brat bratu, jedan i po kilogram

Kuće su nestajale preko noći, ali on je ostajao. Umesto stakla, na prozorima su bile daske, a vrata se više nisu dobro zatvarala i noću su morali da ih podupiru. Rou je imao dnevnu i spavaću sobu na prvom spratu, a domaćinstvo mu je vodila gospođa Pervis, koja je takođe ostala - jer je to bila njena kuća. Bio je iznajmio te sobe s nameštajem i nije se potrudio da izvrši u njima ma kakve izmene. Ponašao se kao čovek koji privremeno boravi u pustinji. Jedine knjige koje su se tu nalazile poticale su iz antikvarnica ili iz javne biblioteke, osim Stare prodavnice retkosti i Dejvida Koperfilda, koje je čitao, kao što drugi čitaju Bibliju, bezbroj puta, dok najzad nij bio u stanju da navodi poglavlje i stihove, ne zato što su mu se te knjige toliko sviđale koliko zato što ih je čitao kao dete i u njima nije bilo uspomena odraslog čoveka. Slike su pripadale gospođi Pervis - jedan drečavi akvarel Napuljskog zaliva pri sunčevom zalasku, nekoliko bakroreza i fotografija pokojnog gospodina Pervisa u staroj uniformi iz 1914 godine. Ružna fotelja, sto prekriven debelim vunenim stolnjakom, paprat u prozoru - sve je to pripadalo gospođi Pervis, a radio je bio iznajmljen. Samo je paketić cigareta na ploči iznad kamina bio Rouov, kao i četkica za zube i pribor za brijanje u spavaćoj sobi (sapun je pripadao gospođi Pervis), a u jednoj kartonskoj kutiji nalazile su se njegove pilule za umirenje. U dnevnoj sobi nije bilo čak ni bočice mastila niti pisaće hartije; Rou nije pisao pisma, a porez je plaćao u pošti.

Moglo se reći da su kolač i knjiga u znatnoj meri povećali njegovu imovinu.

Kad je stigao kući, on zazvoni za gospođu Pervis. „Gospođo Pervis”, reče, „dobio sam ovaj božanstveni kolač na vašaru na trgu. Imate li možda dovoljno veliku kutiju?”

„To je pozamašan kolač za današnje vreme”, odgovori s gladnim izrazom gospođe Pervis. Nije rat bio uzrok te gladi: oduvek je bila gladna, rekla bi mu ponekad u poverenju, još kad je bila devojčica. Mala, mršava i neuredna, sad, otkako joj je umro muž, pustila je sebi na volju, mogla se videti kako jede slatkiše u svako doba dana; stepenište je mirisalo kao neka poslastičarnica: male lepljive kesice od hartije nalazile su se po uglovima i ako je čovek ne bi našao u kući, bilo je sigurno da stoji u redu za voćne gumene bombone. „Težak je, brat bratu, jedan i po kilogram”, reče gospođa Pervis.

„Težak je skoro dva kilograma.”

„Oh, ne može biti!”

„Izmerite ga.”

Kad je otišla, on sede u fotelju i sklopi oči. Vašar je bio završen; neizmerna i prazna sedmica pružala se pred njim. Njegovo pravo zanimanje bilo je novinarstvo, ali je time prestao da se bavi još pre dve godine. Imao je lični prihod od četiri stotine funti godišnje i, kao što se obično kaže, nije morao mnogo da lupa glavu. U vojsku ga nisu primili, a posle kratkog iskustva u civilnoj odbrani bio je još mirniji nego pre toga - ni tamo ga nisu zadržali. Postojale su fabrike municije, ali on je bio vezan za London. Kad bi sve ulice koje su ga na nešto podsećale bile uništene, možda bi se osetio slobodnim da ode - našao bi neku fabriku u Trampingtonu. Posle svakog vazdušnog napada odlazio bi da tumara; s nekom vrstom nade zapažao bi da taj i taj restoroan ili ta i ta radnja više ne postoje - i činilo mu se kao da rešetke na aemici popuštaju, jedna po jedna.

Gospođa Pervis unese kolač u velikoj limenoj kutiji za biskvite. „Dva kilograma!”, reče prezrivo. „Nikad ne verujte tim dobrotvornim ustanovama. Nema ni jedan i po.”

Rou otvori oči. „To je čudno”, reče. „Veoma čudno.” Onda malo razmisli. „Odsecite mi parče”, dodade. Gospođa Pervis reče: „Sad ga ponovo stavite u kutiju. To je ona vrsta kolača koji su bolji kad malo postoje.”

„Pokrivaće se”, reče gospođa Pervis.

„Oh, neće, napravljen je od pravih jaja.” Ali nije mogao da gleda one čežnjive pokrete s kojima se muvala oko kolača. „Možete da uzmete parče, gospođo Pervis”, reče joj. Ljudi su uvek od njega mogli da dobiju nešto samo ako bi to mnogo želeli; njegov nepouzdani mir bio bi pokoleban kad bi osetio da ljudi pate. Onda bi za njih učinio sve. Sve.

Grejam Grin

(Odlomak iz romana „Ministarstvo straha“; S engleskog prevela Ljerka Radović. Čarobna knjiga, Beograd 2020.)