Daria Lorenci Flac, glumica: Nepodnošljiva težina postojanja

Pre dve godine sam u Beogradu snimala sa Mašom Nešković film „Asimetrija“, premijera je bila na Festivalu autorskog filma. Imam tu i prijatelje i radujem se da ću ih ponovo videti i predstaviti ovaj novi film. A to je uvek, nekako, veliki događaj u životu – kaže Daria Lorenci Flac, Jasna u fimu „Mater” Jureta Pavlovića.

Reč je o debitantskom ostvarenju mladog reditelja i scenariste koje je u Takmičarskom programu predstojećeg Festa. Film “Mater“ je nastao u koprodukciji Hrvatske, Srbije, Francuske i BiH. Jedan od producenata je i produkcijska kuća „Wake Up Films “, producentkinje Biljane Tutorov. U najkraćem: drama „Mater“ donosi intiman i beskompromisan prikaz složenog odnosa između majke i ćerke. Posle niza godina Jasna se vraća kući da bi se brinula o teško bolesnoj majci...

 Lik Jasne je po mogo čemu poseban i zahtevan. Kako vam se sada čini rad na filmu kada ste se malo odmakli od vremena njegovog nastajanja?

- Film „Mater“ je vrlo specifičan po celom radu i procesu. Na lokaciji smo stvarno neprekidno bili dva i po meseca, snimali smo u kontinuitetu, svaka scena je jedan kadar, i već samim tim je ovaj film poseban. Glavni lik Jasne koji igram, stalno je u krupnom planu. Taj lik i ceo film posmatrala sam više kroz tu specifičnost zahteva snimanja i tog osnovnog koncepta. S obzirom na sve to, glumac mora da promišlja i o ritmu glume i o građenju emotivnih stanja i kroz to trajanje, zapravo zbilja sve i doživljava. U tom smislu je to bilo vrlo specifično filmsko iskustvo.

Film je bio zahtevan, i zato što tu zapravo nema nekog velikog događaja: Jasnina majka je bolesna i to je situacija koja će nas više manje sve sačekati. Filmovi se obično snimaju o nekakvim događajima koji su vredni toga jer su posebni, može, recimo, da se radi o posebnom bolu koji nije svakidašnji. A ovaj film je baš suprotno od toga. Radi se, dakle, o situaciji koju svi ljudi prolaze u životu - ispraćanju svojih starih, suočenju sa njihovim teškim bolestima... U svemu tome zahtevno je bilo pronaći šta je to u sadašnjem trenutku što čini tu nepodnošljivu težinu postojanja. Za Jasnu kao da se vratilo to trajanje, a u tom trajanju i tom mentalitetu i u tom životu i u toj sadašnjosti, zapravo nema ničeg. Po meni je“Mater“ baš o tome, ne znam da li bi se i Jure složio. Zapravo, reč je o izdržavanju nekakve užasne praznine, kako sam ja to doživljavala. I zaista je bio izazov kako to učiniti zanimljivim. Šta to naći u sebi, kako to izneti u svom oku, u pogledu, disanju, rečenici, tonu... da bi čovek osetio tu vrstu vakuma i klaustrofobije. Postoje u toj priči i neki konkretni događaji, da je bio rat, da je Jasna otišla, da je izgubila brata... Ali ja bih rekla da nisu to njene središnje psihološke teme, nego to neko - ništa.

 Vaša partnerka u filmu u ulozi Anke, Jasnine majke, je glumica Neva Rošić, Vaša profesorka sa Akademije dramskih umetnosti u Zagrebu. Šta vam je značio taj ponovni susret?

- Neva Rošić me je primila na Akademiju i bila mi je profesorka prve dve godine. Nikada nisam imala priliku da glumim s njom i evo, sada smo se srele. To je bilo nešto posebno, jer ona je stvarno institucija, pojam. Ne znam koliko to znaju mlade generacije, ali ona i Tonko Lonza su stvarno bili stub tog glumišta. Niko se nije mogao upisati na glumu a da nedobije Nevino da. Ona je i određivala naš umetnički put i stvarno je udarila te glumačke temelje, kako bi te uputila, i kako bi te postavila, šta bi ti dala da igraš, da bi se najbolje predstavila u tim prvim godinama. Od samog početka bila sam vrlo specifična glumica, onako, kao neka živa rana. Dosta sam i sada takva. Nedam da se po meni puno prčka, odnosno, može se prčkati, ali se mora znati kako. Ona je nekako to sasvim kužila, iako me je puštala da polako sama, svojim tempom sazrevam. Davala mi je uvek neke dobre zadatke u kojima sam mogla da pokažem tu svoju emotivnu specifičnost. Tako sam dosta rano i debitovala i dobila prilike za rad.

 U filmu “Mater” često ste okruženi naturščicima. Kako akademski obrazovan glumac treba da se ponaša u takvom glumačkom okruženju?

– I sam sam se pitala kako će se to rešiti. Često kada se mešaju profići i naturščici to se jako oseti i ne ide. Jer, čuje se da je govor profesionalnih glumaca malo drugačiji, u nekim stvarim skužite da ti ljudi ne govore istim jezikom. Onim glumcima koji na filmu u to mogu da se uklope to je veliki plus, jer uspevaju da ostanu prirodni i da izgledaju kao obični ljudi. S tim u vezi, moja profesionalna odluka je da sam htela i uspela da ostanem amater, što može da ima svojih dobrih, ali i loših strana. Vrlo teško ponavljam stvari, a kažu to je odlika amatera. Profesionalac zna nešto da ponovi, a ja skoro ništa ne ponavljam isto, uvek radim iznova. To je moja i mana i veliki kvalitet. Ako dođete da me gledate u pozorištu, naravno, da ću ponoviti, izgovoriti isti tekst po bogu dragom, ali negde u meni iznutra uvek radim iznova, nikada ne ponavljam ono što je bilo juče. Meni je gluma zato jako teška, jer svaki put ponovo moram da pronađem tu lakoću. Uvek, bez obzira da li imam ili nemam tremu, imam osećaj da nešto što već igram, igram prvi put. Ljudi koji me vole smatraju to mojim kvalitetom. Tako mi je reditelj Jure Pavlović rekao da sam jedna od retkih glumica koje na platnu mogu izgledati i kao naturščik.

 Šta je onda gluma za vas, u tom uzimanju od života i davanju života?

- Meni je zapravo gluma pomogla da uopšte preživim. A onda sam ipak morala pronaći život koji nije gluma, da bih uopšte mogla ostati u glumi. Da sam samo bila u glumi verovatno bih završila na psihijatriji, što bi se desilo da nisam stvorila porodicu, a nju nikada ne bih stvorila da se nisam nekako skupila, etablirala i stvorila svoje mesto kroz glumu. Gluma mi je sve to dala, inače, verovatno bih konobarisala negde na zagrebačkoj periferiji.

 Kako vam se čini rad sa rediteljima debitantima?

- Dosta sam radila sa debitantima. Radila sam i sa Zvonimirom Jurićem na njegovom prvom filmu, sa Mašom Nešković u Beogradu, evo, sa Juretom Pavlovićem, pre sa Hanom Jušić. Ustvari, debitanti glumcu često daju veliku priliku. Dobra stvar sa debitantima je i da imaju veliku ambiciju da se dokažu. Međutim, na njima je i veliki pritisak, pod velikim su opterećenjem – puno toga žele da stave u film, pa mogu biti i prenapeti zbog tog straha i odgovornosti. To je jako teška situacija kada radite prvi film. Mislim da je uvek lepo raditi sa novim i mladim ljudima, dobra je tu i ta razmena iskustava. Imala sam situaciju i kada smo svi bili debitanti, baš sa Zvonimirom Jurićem. Bilo je dosta zeznuto, ali opet i predivno, nešto što se pamti za ceo život.

 Film i pozorište, i, na prvom mestu porodica. Kako sve to postižete?

Za mene se zapravo, kada je posao u pitanju, ništa od toga ne dešava u isto vreme. Kada gledate taj moj glumački život pomislite Isuse bože, pa ta žena igra šest predstava, snima dva filam, vodi privatnu školu i ima troje dece. Pa kako, jel se ti kloniraš? Zapravo, svaka od tih stvari ima neko svoje vreme kada se dogodi. Naravno ima perioda kada se stvari preklope i kada zna biti jako, jako naporno, ali ti periodi nikada ne traju dugo – mesec - dva neke ludnice i onda dolazi rasterećenje, sve se dovede u red. To je super stvar u našem poslu.

Prvakinja HNK u Zagrebu Daria Lorenci Flac je ostvarila veliki broj zapaženih uloga, radeći sa istaknutim rediteljima kao što su Aleksandar Popovski, Paolo Mađeli, Bobo Jelčić i mnogi drugi. Učestvovala je u mnogobrojnim televizijskim, radijskim i filmskim projektima. Ostvarila je zapažene uloge na filmovima „Onaj koji će ostati neprimjećen“ Zvonimira Jurića, “Neka ostane među nama” Rajka Grlića, “Iza stakla” Zrinka Ogreste, “Teško je biti fin” Srđana Vuletića, „Metastaze” i “Agape” Branka Šmita, “Ne gledaj mi u tanjir” Hane Jušić, “Asimetrija” Maše Nešković...Dobitnica je velikog broja nagrada i priznanja među kojima su Zlatna Arena za ulogu Mirjane u filmu “Oprosti za kung-fu” 2004. Ognjena Sviličića i nagrade “Mila Dimitrijević” za glavnu ulogu u predstavi “Nora” Henrika Ibzena u režiji Saše Božića, 2014.

        V. Crnjanski