DNEVNIKOVA KNJIGA Sanja Lazarević Radak Jugoslovenski film i kriza socijalizma
Izdavač: Mali Nemo 2019.
Sanja Lazarević Radak (1978) je naša naučna teoretičarka i autorka niza studija iz oblasti imagologije (grane komparativne kniževnosti koja izučava sliku o drugom u nekom društvu) ali i studija koje analiziraju drugu društvenu i kulturnu problematiku. Sanja Lazarević Radak je doktorirala na temi „Predstave o Srbiji u engleskim i američkim putopisima između dva svetska rata“ i objavila nekoliko knjiga u kojima se detaljno bavila slikom Srba, Srbije i Balkana viđenih kroz vizuru drugih kultura.
Iako je autorkin stil uvek jasan, precizan i zanimljiv, poslednja knjiga „Jugoslovenski film i kriza socijalizma“ svakako je naročito prijemčiva za širu publiku, pošto je tema kojom se bavi vezana za tumačenje popularne kulture. Knjiga „Jugoslovenski film i kriza socijalizma“ analizira jugoslovenske filmove iz perioda od polovine sedamdesetih do polovine osamdesetih. U pitanju je ciklus filmova koji pripadaju takozvanom „belom talasu“, za koje autorka primećuje da je interesovanje manje nego što bi trebalo da bude, bar kada se porede sa ranijim bombastičnim vojnim spektaklima, ili popularnim crnim talasom. Sanja Lazarević Radak komentariše da je za filmovima nastalim u periodu od sredine sedamdesetih do sredine osamdesetih ostao „mučan utisak ciklične upotrebe narativa o krutosti birokratskog sistema, nepouzdanosti institucija, nesposobnosti, egoizmu političara i bezizlaznog položaja u kojem se nalazila takozvana srednja klasa“.
Studija je izuzetno zanimljiva jer se poznatim domaćim filmovima bavi kroz ozbiljnu (i lucidnu) naučnu analizu, razotkrivajući aspekte našeg društva i kulture. Po autorkinim rečima, beli talas (nasuprot svom imenu) „odustaje od promene, dekonstruiše karaktere, gasi veru u plemenitost, dobrotu i mogućnost kreiranja boljeg društva. Njegove ulice su prazne, a protagonisti zbunjeni u nepoznatom sistemu vrednosti, u društvu koje tvorci Jugoslavije, bar na retoričkom planu, nisu stvarali“. U tom smislu on široj publici otkriva dalje traume jugoslovenskog društva, oslanjajući se na nasleđe crnog talasa.
Ova knjiga izuzetno je dragocena ne samo za one koji se na akademskom nivou bave srodnim temama, već za bilo kog „običnog“ čitaoca jer ne samo da pruža nove uvide u moguća tumačenja konkretnih filmova, već ih precizno pozicionira u društveni i politički koncept, otvarajući uvid u širu sliku kontekstualnih značenja filmova.
Među brojnim ostvarenjima koje autorka analizira su „Otac na službenom putu“ Emira Kusturice, „Čuvar plaže u zimskom periodu“ Gorana Paskaljevića, „Maratonci trče počasni krug“ Slobodana Šijana, „Balkanski špijun“ Dušana Kovačevića i Božidara Nikolića, „Variola vera“ Gorana Markovića, i mnogi, mnogi drugi.
Nastasja Pisarev
Već prvi film Gorana Paskaljevića, po scenariju Gordana Mihića iz 1976. „Čuvar plaže u zimskom periodu“, otvara problem nezaposlenosti i njene veze sa imigracijom. (...) Dragan živi u porodici koja je u jugoslovenskom konteksu prosečna, te nalikuje zadruzi kojom je obuhvaćeno nekoliko generacija. Draganov otac čija je pozicija pater familiasa već u prvim scenama izložena ironizaciji, ukazujući na dinamiku rodnih odnosa, nastoji da sina pošalje u Švedsku.
S obzirom da je očev položaj u porodici ambivalentan – ismevan od strane supruge, on deluje submisivno, te agresiju ispoljava u odnosu na sina, ismevajuću njegove neuspele pokušaje da se zaposli. No, Švedska postaje magična simbolička geografija i rešenje porodičnih problema, očeva opsesija koja omogućuje popuštanje napetosti postavljanjem cilja sinu: „Samo da...“ Generacijski jaz iskasazan formulama“: „u moje vreme“ i „sve sam stekao“, cilja na Draganovu socijalnu nesposobnost, ali otkriva problem nezaposlenosti, partijskog zapošljavanja i otvaranja radnih mesta po takozvanom ključu.
