DNEVNIKOVA KNJIGA Lori Mur: Okorelost

Lori Mur (1957) je američka spisateljica najviše poznata po svojim duhovitim pripovetkama. Rođena je u Glen Folsu, u državi Njujork, a studije je završila na Sent Lorens univerzitetu, takođe u državi Njujork. Njena zbirka priča „Ptice Amerike“(1998) bila je na listi bestselera “Njujork tajmsa”, a mnoge njene priče dobijale su prestižne međunarodne nagrade. Zbirka pripovetki Lori Mur „Okorelost“ izašla je prvi put 2014, a kod nas je izdata 2019, i prevedena zahvaljujući zajedničkom trudu studenata anglistike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, a pod vođstvom profesorke Ivane Đurić Paunović. Inače, ovo je prvi put da se delo ove uticajne američke spisateljice pojavilo na srpskom jeziku.

„Okorelost“ čini osam priča od koje su četiri prvi put objavljene u “Njujork tajmsu”. Sve pripovetke su natopljene autorkinim karakterističnim sardoničnim humorom, a većina obrađuje teme propalih veza. Tako u priči u kojoj razvedena majka sa ćerkom tinejdžerkom prisustvuje drugoj svadbi ćerkine bejbisiterke, naratorka u jednom trenutku sarkastično primećuje: „’Brak je jedan dug razgovor‘, napisao je Robert Luis Stivenson. Naravno, umro je u svojoj četrdeset četvrtoj, tako da nije imao pojma koliko dugo taj razgovor zaista može da potraje“.

U „Iskrcavanju“, priči koja otvara zbirku, glavni lik pokušava da nauči da se nosi sa drugačijim ritmom sopstvenog života posle razvoda. U „Krilima“ mlada žena u disfunkcionalnoj vezi se slučajno sprijateljuje sa bolesnim starcem, u drugačijem čitanju zapleta „Krila golubice“ Henrija Džejmsa. (U Džejmsovoj knjizi mlada plemkinja je ta koja je bolesna, i knjiga prati njen odnos sa drugima.) Autorkin sarkazam nije okrenut samo sopstvenim (otuđenim) junacima koji se ne snalaze u emotivnim ulogama, već i svim drugim aspektima modernog života, pa jedan od njenih protagonista u priči „Suparnici“, onako usput, blazirano, uzvikuje: „Hedž fondovi i haiku!“

U najboljim momentima Lori Mur je majstor jezika koji uspeva da kroz duhovite bravure provuče duboko gorke i teške životne istine pred kojima drugi ili okreću oči ili suštinu zamagljuju lažnim rečima, pa tako u priči „Hvala što ste me pozvali“ autorka upečatljivo piše: „Videla sam kako je brižna majka fudbalera postala rodondendron s metalnom pločicom, pored parkinga fudbalskog terena, koji kao da gleda sve utakmice.

Videla sam sjajnog učenika kako postaje takmičenje iz kreativnog pisanja, kao da ga je sve to pisanje i dokrajčilo. I videla sam kako javni pravobranilac postaje javni fond, kao da je sopstvenim životom platio poštenje.“

        Nastasja Pisarev