IVAN KOVAČ KICE Odlazak nebeskog alasa
Biva da, kad se čovek preseli na onaj svet, društvo shvati koga je izgubilo i pronađe način da mu se oduži u pokušaju da sačuva uspomenu na njega.
Obično to uradi kakva institucija, država, grad, opština ili kakvo udruženje, ali nema veće potvrde o tome da je neko zaista ostavio dubok trag svojim delom nego ako iza slavljenja njegovog života stanu njegovi prijatelji i poznanici, baš kao što se to desilo u slučaju omaža Ivanu Kovaču Kicetu, pravom somborskom apostolu ekologije i očuvanja prirode, idejnom i praktičnom tvorcu Ekološke učionice, smeštene u jednom od dunavskih rukavaca znanom kao Mrtva Baračka, onkraj Bezdana.
Te večeri su se, na svojevrsnom koncertu i prisećanju na Kiceta, u prepunom somborskom Narodnom pozorištu okupili njegovi prijatelji, poznanici, rečju, svi oni koje je svojom gostoprimljivošću, blagorodnim karakterom i iskonskom mudrošću čoveka odavno pomirenog sa životnim turbulencijama, Kovač ljudski zanavek „upecao“. Po prirodi boem, po umeću nenadmašan ribolovac i gastronom, koji je Srbiji, ali i okruženju, zajedno sa svojom suprugom Suzanom, uporno i pun entuzijazma otkrivao čari alaske kuhinje, domaćin prave instituticije koju je svako doživljavao kao svoju kuću, Kice je za turizam i propagiranje Sombora i lepota njegovog kraja (pre svega čarobnog Podunavlja) učinio više nego sve varoške „nadležne institucije“ i političari zajedno.
Muzika njegovih prijatelja, koje je dočekivao raširenih ruku, baš kao i sve ostale goste Ekološke, neke od ispričanih anegdota koje su odreda bili belodani dokaz o urođenoj mudrosti prerano preminulog podunavskog pandana, po izgledu ali i žovijalnosti planetarno poznatog prirodnjaka Roberta Belamija, od omaža Kovaču pod nazivom „E, matori...“ napravili su ne samo podsećanje na to o kakvom čoveku se radi već pre svega svetkovinu dobre energije, koju je širio i mesecima posle svog odlaska sa Zemljinog šara.
Da ništa drugo nije u životu uradio, sem toga što je od Ekološke učionice napravio oazu prirode bez premca u njegovoj voljenoj Vojvodini, bilo bi previše za jedan ljudski vek jer su tu, na obali dunavskog ostatka, posetioci, hiljade njih, od suve Australije, preko Dalekog istoka do snežne Kanade i Aljaske, upijali draži Panonske ravnice, njene vode, vazduha, njenog beskonačnog neba i šuma vetra u krošnjama starostavnih topola i vrba. Praiskonski mir širila je ne samo priroda tog mesta već pre svega njen domaćin, duboko uronjen u samo naizgled lakonsku, karakteristično „lalošku“ kontemplaciju, iz koje su izvirale reči i divani puni mudrosti neke novoveke akademijske peripatetike dostojne velikih filozofa.
Odmerenost i blaga reč čak i za one čiji postupci zasluže kritiku običnog, svakodnevnog čoveka s makar trunkom moralnog kompasa, od Kiceta su činili sagovornika koji je, čak i ćuteći, svaku tuđu žuč, ljutnju ili bes ublažavao, dajući na znanje da pod kapom nebeskom ionako dosta neljudskosti i zla postoji da bi joj se dozvolilo da uopšte postoji i u Ivanovoj Ekološkoj, čarobnom mestu podunavskog Edena dostojnog, Utopiji na razmeđu vekova, u kojoj nikada nije bila važna nacija, vera, boja kože ili kakvo drugo, u suštini lažno, razvrstavanje, već samo ono dobro u svakom od nas.
Milić Miljenović
