Posle prve sezone serije „The Witcher“: Bacite novčić svom Vešcu

Do sada, Sapkovski je o svom sarkastičnom junaku zlatnog srca objavio osam knjiga, a poljski studio CD Projekt Red objavio je i trilogiju video igara inspirisanih Geraltovim avanturama, Veštac je ipak pravu međunarodnu popularnost dostigao zahvaljujući drugoj, a naročito trećoj video igri koja je tako urađena da je teško ne prihvatiti je kao istinsko umetničko delo.

Ipak, najveći skok u popularnosti Vešcu je donela nova TV adaptacija koja je od nedavno i najgledanija Netfliksova serija 2019. godine (sa prvog mesta izgurala je treću sezonu “Čudnijih stvari”), a po Biznis inasajderu izgleda i najpopularnija prošlogodišnja serija uopšte, pošto je prestigla i Diznijevog “Mandalorijana” smeštenog u svet “Zvezdanih ratova”. Osim toga, ne samo da je video igra “Witcher 3” posle pet godina od objavljivanja ponovo na vrhu najigranijih (što je apsolutno nečuveno u svetu video igara gde uvek vladaju novotarije), nego su i knjige Sapkovskog godinama posle prvog objavljivanja u vrhu liste bestselera Njujork tajmsa.

Zanimljivo je da je serija sasvim solidno podelila kritičare i publiku. Dok je prosečan gledalac na sajtu Rotten Tomatoes (koji ima oko 26 miliona poseta mesečno) ocenjuje sa fantastičnih 93 od 100, kritičari seriji daju mnogo uzdržanijih 63. Netfliksovom “Vičeru” se može uputiti više ozbiljnih zamerki – od toga da je ponekad suviše komplikovan za praćenje onima koji sa fantazijskim svetom Sapkovskog nisu upoznati od ranije, preko toga da pojedine scene i likovi izgledaju jeftino ili neubedljivo, do toga da su kostimografi i ljudi zaduženi za dizajn fantastičnih stvorenja očigledno imali i lošije i bolje dane.

Osim toga, serija je pomalo narativno neujednačena – strukturiranje epizoda oko različitih vremenskih tokova koji se konačno spajaju u finalu zaista stvaraju i te kako efektno završetak, ali u prvih nekoliko delova takva vrsta pripovedanja je dosta konfuzna.

Tajna privlačnosti “Vičera” je u apsolutnom fokusu na odnose između likova i na njihovu prostu ljudsku intimu, kao i u činjenici da je puno prostora ostavljeno za otkrivanje poetike svakodnevice čudnog i mračnog sveta kojim se junaci kreću. Serija svoju magiju pronalazi u kamernijim scenama poput sporog i šaljivog razgovora uz vatru u kom su se različiti avanturisti okupili u varljivom lovu na zmaja, u sitnim zađevicama između junaka, ili u otkrivanju surove svakodnevice škole za čarobnice koja je daleko od pitoreskong Hogvortsa Roulinogove, ili mitskog Rouka Ursule Legvin.

U seriji je evidentna strast glumaca koji gotovo svi uspevaju da ostvare upečatljive portrete bizarnih (anti)heroja: od galerije upečatljivih sporednih likova (Kraljica Kalante, Mišovor, Jarpen Zigrin, Renfri, Tisaja de Vries), do zaista harizmatične četvorke protagonista Geralta (Henri Kavil), Jenefer (Anja Šalotra), Siri (Freja Alen) i Jaskiera (Džoi Bejti).

Henri Kavil - koji je veliki fan video igara i knjiga - vodio je dugu medijsku kampanju da bi ulogu dobio, i mada su neki fanovi isprva bili skeptični, žaleći se da je Kevil suviše lep za Geralta, sudeći po konačnim oduševljenim reakcijama ispostavilo se da je britanski glumac ipak bio pravi izbor. Kevilov Geralt odlično balansira između hladnog stoicizma i ranjive emocionalnosti, u isto vreme dajući jasan omaž omiljenom Dagu Koklu koji je ovom liku pozajmljivao glas u video igrama. Šalotrina Jenefer je ubedljiva kao Geraltova suprotnost, i za razliku od njegove uzdržane prirode ona se pojavljuje gotovo kao mračni vulkan i pomalo kao ničeanska figura. Dozu komičnosti ali i ljudskosti seriji daje sjajni Džoi Bejti kao brbljivi ali beskrajno lojalni bard Jaskier koji se zakleo da će od omraženog vešca napraviti narodnog junaka.

Najzabavnije je što je bard ovo ostvario u obe stvarnosti – pesma “bacite novčić svom vešcu” koju peva u seriji da bi odobrovoljio ljude u međuvremenu je postala viralna na internetu, sa brojem pregleda koji se meri u desetinama miliona pregleda.

Nastasja Pisarev