PRAKSA ZA VREME FAKSA Oči u oči sa pacijentom, đakom, poslodavcem...

Zakon o dualnom modelu studija, koji će se primenjivati od naredne školske godine, trebalo bi da napravi nedostajuću sponu između akademaca, univerziteta i mreže poslodavaca, koji bi tako dobili kvalitetan i za posao spreman kadar. Uz pretpostavku da će se visokoškolske ustanove sa inženjerskim i IT smerovima najpre prilagoditi ovom sistemu, vreme će pokazati koliko će studenata prigrliti ovu potpunu novinu i kako će se ona inplementirati u ostale struke.

Praktična nastava tokom fakulteta definitivno nije dovoljna priprema za posao koji ih čeka, smatra Nevena Đurđević (1993), koja je završila Integrisane akademske studije medicine, a situaciju otežava i prevelika količina nefunkcionalnog znanja.

– Na prvi pogled deluje kao da na našem fakultetu toga ne manjka, s obzirom na to da se tokom cele četvrte, pete i šeste godine vežbe iz skoro svih predmeta odvijaju na klinikama – dodaje ona. – Takođe, poslednji semestar šeste godine čini isključivo praktična nastava, u okviru koje bi trebalo da budu obuhvaćene one grane medicine sa kojima će se većina nas verovatno susretati u budućem radu.

Međutim, u stvarnosti to ne funkcioniše baš najbolje, jer smo uglavnom raspoređeni u prevelike grupe, što znatno smanjuje kvalitet nastave i onemogućava profesorima da se u potpunosti posvete željama i potrebama svakog akademca. Teorijsko znanje, koliko god da je opširno, jednostavno ne može da predvidi sve ono što se dešava u praksi, pa zato kada se prvi put nađemo sami pred pacijentom, ne znamo odakle bismo počeli, koji je dijagnostički postupak najracionalnije upotrebiti u nekoj situaciji ili šta bi baš u tom slučaju bila prva linija terapije i zbog čega.

Šest meseci staža, koje su u obavezi da odrade pre polaganja državnog ispita i dobijanja licence, ne samo na klinikama već i na opštoj praksi u Domu zdravlja, kao i u Službi hitne pomoći, bez sumnje joj je donelo najviše funkcionalnog znanja, kaže Nevena.

– Svakim danom sam sve sigurnija u sebe, ali s obzirom na vrstu posla i odgovornost koju on nosi sa sobom, mislim da će proći dosta vremena dok ne budem mogla da se potpuno uzdam u svoje odluke – priznaje. – Teško je reći šta bih konkretno promenila, mislim da bih zapravo u potpunosti izmenila program studiranja. Na nekim medicinskim fakultetima u inostranstvu primenjuje se sistem blok nastave za samo jedan predmet, koji čine vežbe i predavanja, a po završetku istog polaže se ispit. Tek onda se prelazi na sledeći predmet. Smatram da taj kontinuitet i posvećenost isključivo jednoj oblasti pomažu da paralelno sa učenjem teorijskog dela bolje shvatimo i praktični aspekt.

Dok je Vuk Raković (1993) studirao informacione tehnologije na PMF-u, praksa se obavljala u okviru izbornog predmeta.

– Obe kompanije u kojima sam bio na praksi dale su mi unapred osmišljen zadatak: razvoj aplikacije u tehnologijama koje su u skladu sa onim što sam učio na fakultetu – kaže Vuk. – Dodeljen mi je i mentor, čija je uloga bila da mi daje smernice prilikom razvijanja rešenja i pripomogne ukoliko za to bude potrebe. Nakon pet nedelja u jednoj kompaniji, a tri u drugoj, bio sam bogatiji i za iskustvo rada u velikom kolektivu, što mi je posebno značilo, ali sam morao dodatno da učim kako bih dobio posao koji želim. Iako se na faksu vrlo temeljno pokrivaju osnove bez kojih kasnije ne bismo mogli adekvatno da se usavršavamo, gradivo je pomalo zastarelo (tzv. deprecated tehnologija), a problem je i manjak praktičnih zadataka, pa i odsustvo pripreme za intervju.

Tokom prve dve godine studiranja Bojane Josipović (1994) na Odseku za anglistiku, program je bio usmeren na lingvističke i književne predmete, a tek na trećoj mogli su naučiti nešto o samom predavanju, i to iz Metodike nastave engleskog jezika 1 i 2, Testiranja – metodike i prakse i Hospitovanja.

– Praksa je bila zamišljena u vidu opservacije, što znači da smo sami pronalazili školu gde bismo zamolili profesora da posmatramo njegov rad i potom napisali izveštaj o tome – objašnjava ona. – Međutim, jedinu sliku najbližu realnoj dobili smo kada smo i sami održali tri-četiri časa u školama u koje bi nas profesori poslali, a nakon toga dobili komentare o našem stilu predavanja.

Kada je dobila prvi posao, Bojana se morala suočiti sa različitim situacijama o kojima nije bilo ni pomena na fakultetu.

– Kako, na primer, objasniti nešto iz gramatike odraslim učenicima koji ne znaju u potpunosti ni pravila srpskog jezika, kako motivisati decu koja uče engleski zbog svojih roditelja, a ne radi sebe, i pritom njihov neuspeh ne shvatati lično, kao posledicu lošeg predavanja – zapitala se ona.

Kako kaže, sa fakulteta bi izašli samouvereniji kada bi od prve godine imali obavezne radionice, na kojima bi studenti mogli da se upoznaju sa raznolikim okolnostima u učionici, a i van nje.

– Preciznije rečeno, bilo bi korisno čuti kako osmisliti kvalitetan, koristan i zanimljiv plan za mlađe, a kako za starije učenike, kako da se profesori nose sa stresom i nedostatkom motivacije usled nedovoljne zainteresovanosti đaka, kako voditi razgovore sa roditeljima koji nekada imaju nerealna očekivanja od svoje dece, ali i od profesora. Pored toga, kroz fakultet smo usmeravani na državne, ali ne i na privatne škole, u kojima danas svršeni studenti zapravo jedino mogu naći posao. Ipak, ukoliko bismo se oslanjali isključivo na formalno obrazovanje, ne bismo ni rasli ni usavršavali svoje kompetencije. Međutim, to ne znači da ne treba reagovati na strukture koje imaju nedostatke – zaključuje Bojana.

        Slađana Milačić