Zlatomir Gajić, rok muzičar i profesor žurnalistike: Ima nas još

Kad počneš, dodaje, intelektualno da se razvijaš, obično ne znaš ko si i šta si.

Onda dospeš u neke okolnosti koje te probude, trgnu i tako je bilo sa mnom u „Dnevniku“. Već ostvaren kao ličnost, nisam to bio i profesionalno, želeo sam da pišem rok kritiku. To mi je pomoglo da sagledam sebe u  novinarskom i društvenom kontekstu, da nađem svoje mesto, nastavljajući da se bavim rokenrolom. Rad u „Dnevniku“ mi je otvorio neke druge svetove, širi uvid u kulturu ovih prostora, pružio mi je odskočnu dasku, pa sam ostao vezan za tu kuću i zavidim svima koji su tamo. Kao kod Džojsa, redakcija je mesto gde se svi sreću, otvorenog uma, kaže Gajić.

Povod za intervju s Gajićem je njegova knjiga „Rok pesnik Branimir Džoni Štulić“ (Službeni glasnik, Beograd, 2019), napisana i objavljena kao nastavak naučnog istraživanja koje dosledno prati ovdašnje rokenrol heroje i medijske ođeke njihovih karijera. 

Šta nudi knjiga „Rok pesnik Branimir Džoni Štulić“, kako glasi naslov uvodnog poglavlja?

To nije knjiga o Džoniju. To je naučna knjiga. Ona neće ispuniti očekivanja onog ko želi da čita o pikanterijama Yonijevog života, skandalima koji su ga pratili. Nema nijedne reči o njegovom izdavačkom ugovoru, što je glavna tema koja se ovih dana provlači po medijima. To je knjiga koja naučno utemeljuje oblast proučavanja popularne kulture kroz prizmu književnosti i medija. Veliki deo knjige je teorijski, sagledava rokenrol kao pojavu koja je obeležila globani plan 20. veka u mnogim poljima. Moje je nastojanje bilo da to naučno obrazložim, kroz mnoštvo grananja, sa osnovom u subverziji. Sa idejom o rokenrolu kao neslaganju sa svetom odraslih. Bilo da je reč o panku, hip-hopu, načelno se radi o autorima koji su doprineli da se mladi i ceo svet ponovo zainteresuju za poeziju. Medijska recepcija je prateći deo svega toga. Jedno poglavlje se bavi politikom, cenzurom u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, što je zanimljivo sa stanovišta kako se rokenrol razvijao pod pritiskom državnog aparata. Najvažniji deo knjige je sama Štulićeva poezija, uz motive njegove biografije za razvoj inspiracije, razvijanje ideja u vezi čitave priče. Analiza pesama, tipološka podela na socijalne, ljubave i političke, kako su mediji pisali o tome... Poseban deo čini Yonijev diskografski deo koji sam predstavio kroz vlastiti novinarski angažman.

Kakva je medijska recepcija rokenrol kulture danas?

Priča o rokenrol novinarstvu je neraskidivo povezana sa rokenrolom. Ne možemo reći da je rokenrol umro, jer ima nas još koji ga živimo, ali mediji prepoznaju ono što je interesantno i formiraju sliku o tome. Rokenrol je priča o slobodi, o velikim željama, a ne tako velikim mogućnostima, koja danas nije u formi. Sistem sve pretvara u robu za potrošnju, kao što je i pank onomad vrlo brzo postao garderoba, posteri... Mediji su učestvovali i u tome, svojom spremnošću da isprate pokret, ali ne u pravoj meri i da ga razumeju, pomažući toj koroparitvnoj supremaciji da se ostvari.

Koje su aspiracije novih generacija novinara, kojima predajete?

Svaka se razlikuje između sebe. Na primer, jedna je totalno nezainteresovana za ideje, posvećena tehnologiji, dok druga iznenađuje koliko je sposobna da sagleda svet sada, da se s njim nosi da vidi nešto svetlije u budućnosti. Generalno, tehnologija je uzela maha nad duhom i moje osnovno zapažanje je da nove generacije mozak koriste na nivou RAM memorije. Nemaju potrebe da pune svoj mentani hard-disk, kao što smo mi to radili, čitajući knjige. Oni su spojeni na „gugl“, pa ko nema u vugla... Problem je u tome što se na taj način mozak ne razvija, on se tako samo koristi. Tehnologija se trenutno više uči toj veštini, nego mi sami. To se vidi i na nivou komunikacije, ona postaje slikovita, a ne rečita. Jedan smajli je zamena za rečenicu. Zašto je Instagram tako popularan? Zato što nema potrebe da se toliko kaže, koliko da se pokaže. To se onda prenosi i na ego koji voli da se prikazuje samodovoljan, narcisoidan... Ali, čovek će naći načina da se sa tim izbori, da iskoristi vlastite izume za svoj napredak, a ne za gašenje.

Vaša doktorska disertacija koja je dobila oblik knjige o Branimiru Džoniju Štuliću, prethodni rad, magistarski, o Milanu Mladenoviću, ukazuje na kontinuitet u novoj vrsti prakse, pretakanja „efemernih“ fenomena na naučni nivo...

Ja sam u nauku uplovio na dva fronta, studirajući književnost i proučavajući medije. Kada je došlo vreme za te radove, nauka je sama postavila zadatke da se pozabavim graničnim područjima književnog stvaralaštva, pođednako medijski praćenim i podržavanim. Da to protumačim na naučni način. To se uklopilo u moj životni put, doslednost, posvećenost toj veličanstvenoj pojavi rokenrola. Odrastanje svih generacija u vreme najvećeg naboja tog pokreta, od sedamdesetih, osamdesetih, do Kobejnove smrti, fenomen je koji je obeležio svet koji se ceo drmao i ljuljao u tom ritmu, zaveden idejama o slobodi izbora, izraza... Nisam imao puno dileme ko su heroji rok poezije na našim prostorima, danas na pragu čitanki. Mladenović i Štulić, još poneki, stvaraoci su koji su uspeli da rokenrol pretvore i u umetnost pisane poezije.

Džoni je zanimljiv i ne kao muzičar, pesnik, nego društveno angažovani lik, zajedno sa njegovim dugogodišnjim nepristajanjem da bude deo muzičke i medijske slike, često u vezi sa povratkom!?!

To je toliko kompleksno, baviti se Džonijem kao ličnošću, da je skoro nemoguće to i objasniti, osim naučno. Čak i tad, uvek ima još nešto. Činjenica je da je on bio neverovatan duh, istovremeno poistovećen sa okolinom, okruženjem. Do te mere je bio sposoban da upije sve što se oko njega događa, da oseti, predoseti, da ga to svrstava u rang sa najvećim stvaraocima istorije civilizacije. Zato i smatram da je to za nas značajno, bar na polju rokenrola. Album Azre „Ravno do dna“ nas je zaista naučio šta je to rokenrol nama, a ne „Gad sejv d kvin“ Seks pistolsa. Naša kraljica se drugačije zvala i Yoni je to uspeo da prevede na diskurs balkanskih naroda, da im to ostavi kao trajno zaveštanje. Najvažnije je što to i danas zvuči moderno i aktuelno. Mi i danas živimo u Titoizmu. Tačka.

Da li ste ikad pokušali da doprete do Džonija koji se samoizolovao od svih u svojoj „holandskoj utopiji“?

Pokušao sam, uz jasne naznake da neću dobiti ono što mi treba. Od Pece Popovića, koji je sa njim u permanentnom kontaktu. To saznanje se u velikoj meri odrazilo i na rezultate mog rada. Dao sam naučno objašnjenje kao objektivnu sliku, koliko god to bilo distancirano od Yonijevog mišljenja. I da sam ga dobio, on bi rekao šta ima da kaže, ne znajući da li je to realno. Imao sam sve vreme njegov duh iznad glave, udarao mi je packe i zadavao puno problema. Zato sam i stavio samo jednu pesmu u celini, osećajući poruku da ne stavljam njegove pesme u knjigu, jer će me tužiti. To je pesma „Daleko od istine“, nama kritičarima, koji smo se trudili da ga razumemo, a on je sve to negirao. Moguće je da je to zato što je on koristio reči kao boju na notama, ali te reči su ostvarile veličanstven uticaj. Lepe, sa porukom koja je bila zaista uticajna. To istraživanje je, naravno, nemoguće završiti. To će da potraje. Verovatno je zato sada o njemu napisano nekoliko knjiga, što je možda i uticaj vremena koje vapi za herojima.

Nova kalendarska godina, želje i pozdravi, izazovi?!?

Tek je to Rubikova kocka! Ne znam da li može čovek bilo kog profila u današnjoj Srbiji da ima jasne planove. Jedino što može da se kaže je da čovek treba da ostane dosledan sebi, da tera dalje svojim putem, kakav god on bio, ako je cilj kojem se teži svetao. U vezi s rokenrolom, nisam siguran da će se desiti nešto bitnije, ali vredi verovati i baviti se time čime se baviš.

Igor Burić