DNEVNIKOVA KNJIGA Adil Ismat: Priče Jusufa Tadrosa

Adil Ismat (1959) je savremeni egipatski pisac koji je dosad objavio osam romana, jednu zbirku pripovetki, i knjigu eseja. Dobio je više priznanja za svoj rad, a za „Priče Jusufa Tadrosa“ primio je Medalju Nagiba Mahfuza (prestižna nagrada koja nosi ime egipatskog nobelovca a dodeljuje se knjigama objavljenim na arapskom jeziku, a još uvek neprevedenim na engleski). Ismat je diplomirao filozofiju na Univerzitetu u Tanti, a radi kao bibliotekar u ogranku Ministarstva obrazovanja u Tanti.

Knjiga “Priče Jusufa Tadrosa” prati senzifikovana sećanja glavnog junaka koji pripoveda o odrastanju u ruralnom Egiptu šezdesetih godina prošlog veka, o svom interesovanju za umetnost i slikanje, i borbi da pronađe svoje mesto u svetu. Jusuf Tadros je dvostruko obeležen kao drugi, i kao otuđen od sveta u kom živi – on nije samo umetnik sa nervoznim i melanholičnim senzibilitetom, već i istinski stranac jer je rođen u hrišćanskoj koptskoj porodici u Egiptu. Ova dva identiteta drugosti svog glavnog junaka Adil Ismat ne razdvaja ni u jednom trenutku, i mi kroz fingirane usmene ispovesti Tadrosa slušamo i o njegovim pokušajima da se izrazi kroz umetnost, ali i sve komplikovanijem probijanju kroz svakodnevicu u podeljenom svetu hrišćana i muslimana.

U formi kratkih priča-iskaza iz prvog lica čitalac tako ne sklapa samo sliku o glavnom junaku i njegovoj porodici, već i o Egiptu jednog vremena, o gradovima i običajima, o društvenoj i političkoj situaciji. Tadros tako gotovo usput pominje da se žene sve više pokrivaju, ili da se, kako godine prolaze, zgrade sve češće dele na one naseljene muslimanima, i one naseljene hrišćanima.

Među temama vezanim za sazrevanje, puno je univerzalno prepoznatiljivih epizoda, poput one kada se glavni lik iz svog malog mesta seli u (čini se) neosvojivu i ogromnu Aleksandriju da bi mogao da studira slikarstvo: “S vremenom sam otkrio da je Aleksandrija mnogo veća nego što sam zamišljao. Svakog dana je bila sve veća, a ja sve manji manji, dok mi se nije učinilo da ću nestati.”

Tadros za sebe priznaje da su ga žene “uvek primećivale”, ali njegove ljubavne veze nikad nisu jednostavne – njegova prva velika ljubav je muslimanka, zatim udata hrišćanka. Situaciju komplikuje i Tadrosova diskretna pasivnost (on je, zapravo, zaista aktivan samo u svojoj posvećenosti slikanju), kao i čudna kombinacija pristupa stvarnosti u kojoj je u isto vreme spreman da konstatuje sve aspekte društva kom pripada i potencijalne probleme u koje sam upada, ali i da se u isto vreme sasvim izoluje iz njega, posmatrajući svet pasivno iz kule od slonovače u koju se zatvorio kao umetnik.

        N. Pisarev

Majka mi je bila član „Udruženja Svetog pisma“. Svakog meseca imala je zaduženje da dostavi priznanice za dobrovoljne priloge u različite delove grada. Bilo je to sredinom šezdesetih. Grad nije bio kao danas. Još se sećam kako je izgledala Ulica El Nadi kad sam bio dete. Prazan prostor okupan u sunčevoj svetlosti koja je padala na asfalt i činila da boja zgrada još više sjakte, da se suva stabla plamenog drveta kupaju u toj svetlosti, uz belu ogradu kluba i staze koje sam mogao da vidim kroz gvozdene šipke. Vladala je potpuna tišina, kao da je taj čitav kraj sazdan od stakla. Peli bismo se stepenicama u novoizgrađenoj i prohladnoj zgradi. Stanovi su bili zatvoreni. Ulazna vrata su im se presijavala i odisala luksuzom, ne kao blato u uličici u kojoj smo stanovali. Majka bi pokucala na vrata. Otvorio bi mršav čovek, pozdravio je, uzeo svoju priznanicu i dao joj dobrovoljni prilog. Obilazili smo lekarske ordinacije, advokatske kancelarije, vlasnike radnji i trgovce.