DNEVNIKOVA KNJIGA Robert Zetaler: „Trafikant“

Robert Zetaler (1966) je austrijski pisac, scenarista i glumac, koji je veći međunarodni uspeh postigao svojim romanom „Čitav život“, a zanimljivo je da je nedavno glumio i u Sorentinovom filmu „Mladost“.

Radnja „Trafikanta“ počinje u Austrijskoj provinciji u leto 1937, kada je sedamnaestogodišnji Franc prinuđen da počne da radi pošto je u oluji poginuo bogati ljubavnik njegove majke. Ona ga šalje kod još jednog bivšeg prijatelja, Ota Trnjeka koji drži posećenu trafiku sa duvanom u Beču. Dalja radnja podseća na pomalo na zanimljivu kombinaciju Osterovog filma „Dim“ (u kom je prodavnica duvana glavno okupljalište galerije likova iz Bruklina), i atmosfere blago nadrealističkog humora karakterističnog za kinematografiju Jižija Mencela.

Naivni i bezbrižni Franc doživljava seksualno buđenje u Beču u kom se sve više produžavaju senke nacionalsocijalizma koji sve više jača. Franc je za to vreme obuzet ljubavlju prema Čehinji koju je upoznao u zabavnom parku, i koja mu stalno iznova izmiče iz ruku. Novootkriveni odnos prema ženama pokušava da raščlani i razume kroz delom šaljive, delom ozbiljne razgovorie sa Sigmundom Frojdom koji s vremena na vreme svraća u trafiku Ota Trnjeka.

Dok je Franc zanet ljubavlju gotovo slep za sve šta se dešava oko njega, Oto besni na apatiju sugrađana koji ne čine ništa („Nekome su ruke krvave, a drugi samo stoje i ćute, to je uvek tako!“). „Trafikant“ se se može čitati i kao nostalgični katalog bidermajera u Austriji, prepun kičastih razglednica sa pozlaćenom mesečinom nad jezerom Ater, svilenih rukavica, bezbrojnih popijenih krigli piva, kobasica, kiselog kupusa i supa sa rezancima.

U knjizi je stalni humor upadljivo kontrastiran sve mračnijim slikama koje otkrivaju ozbiljnost društveno-istorijskog fona u koji je smeštena radnja. Autor postavlja pitanje slično onom koje je Andrić (svakako daleko ozbiljnije) postavljao, a to je da li je moguće ignorisati društveno politička zbivanja i živeti u svom malom volterovskom vrtu, ili je pad u istoriju neizbežan za svakog pojedinca.

Iako poteže ozbiljne teme, Zetalerova knjiga teško da može da odgovori na pitanja koja postavlja. „Trafikant“ je pre kozerija nego ozbiljan roman, i uvek je previše šaljiva i površna, a likovi krajnje neubediljivi i na nivou karikature (Franc je bez ikakve karakterizacije, Frojd je pre dosetka nego lik), pa teško da mogu izazvati dublju reakciju kod čitalaca. Zapravo, „Trafikant“ bi bio daleko uspešniji kao pripovetka, ili čak novela, dok je ovako u formi romana, ma koliko davao upečatljivu i šaroliku sliku predratnog Beča, i dalje pomalo tanak i neubedljiv.

Nastasja Pisarev