Paolo Fresu, džez trubač: Posveta Četu Bejkeru

Ovaj muzičar je prevalio dug put od samoukih početaka na Sardiniji ranih osamdesetih godina prošlog veka, do prestižnog statusa koji uživa danas. Tokom svih tih decenija, Fresu je kao svoje uzore navodio dve velike trubačke legende - Majlsa Dejvisa i Četa Bejkera. Na njihovom senzibilitetu je zasnovao i svoj stil, koji je obogatio i zvucima Mediterana, zadržavajući osnovnu liričnu crtu u sviranju i kompozicijama. Na koncertu u Pančevu, predstaviće album “Tempo di Chet” posvećen upravo Bejkeru, koji je snimio sa pijanistom Dinom Rubinom i basistom Markom Bardošijom. Tim povodom je Fresu dao ekskluzivni intervju “Dnevniku”.

 Da li se možda sećate prve pesme Četa Bejkera koju ste čuli, kako se rodila ta ljubav?

– Ne mogu baš da se setim prve pesme. Ali prva ploča koju sam kupio bila je Bejkerova. Mislim da je to bilo 1981. godine. Na tom albumu je svirao sa Yerijem Maligenom. Bio sam impresioniran, fasciniran njegovom muzikom. Majls je bio moj prvi izbor, a Čet drugi. To mi je bio motiv da prošle godine učestvujem u pozorišnom komadu o Četu Bejkeru. Radili smo na njemu četiri meseca.  Na sceni sam bio sa Dinom Rubinom i Markom Bardošijom, uz osmoro glumaca. Bila je to velika pozorišna produkcija koju je realizovao Teatro Stabile di Bolzano. Rekonstruisali smo scenu jednog kluba, bilo je to fantastično iskustvo. Prvi put samo toliko dugo bio na jednom projektu sa istim ljudima. Potom smo odlučili da nastavimo da radimo i bez glumaca.

 Ovo vam nije prvi put da snimate ploču posvećenu Četu Bejkeru, nešto slično ste već radili i sa Enrikom Ravom.

– To je stara ploča, mislim da smo je snimili pre 20-ak godina. Ideja je bila da odsviramo omaž. Mi smo dve različite osobe, ali obojica volimo Četa. Ova nova ploča je drugačija jer smo se još više približili Četu, zahvaljujući pozorišnom komadu koji se bavi njegovim životom, ljudskom pričom. Na albumu smo takođe svirali neke standarde, kao što su „My Funny Valentine“ i „But not for me“. Ali repertoar čini i 50 posto originalne muzike, zasnovane na ideji o Četu. Tu je nekoliko mojih pesama, kao i dve pesme Dina Rubina i Marka Bardošije. Ovo je poetska posveta Četu Bejkeru.

 Kako ste se odlučili baš za ovu dvojicu muzičara?

– Oni su veoma mladi muzičari, koji izdaju albume za moju izdavačku kuću Tuk Music. Uskoro će biti 10 godina od osnivanja, a do sada sam objavio više od 50 albuma. Kada sam je pokretao imao sam ideju da otvorim prostor za sjajne mlade yez muzičare, kakvih u Italiji ima mnogo. Ovo je sve zbog njih. Naravno, povremeno izdajem i svoje albume. Snimao sam i za ECM i ACT, ali ovo mi je sada glavna izdavačka kuća. Kada sam odlučio da snimim „Tempo di Chet“, njih dvojica su bili najbolji izbor. Dino Rubino je fantastičan pijanista, veoma liričan. On je takođe i trubač koji odlično poznaje muziku Četa Bejkera. Bardošija je takođe sjajan instrumentalista i odličan kompozitor. Veoma dobro se znam sa obojicom i imamo fantastičan odnos. Puno vremena smo proveli zajedno na pozorišnom projektu, što je takođe bilo dobro. Ljudski pristup i lični odnos su mi veoma značajni.

 Kako se bolje uči džez – na pozornici ili u školama?

– Nisam učio yez u školi. Osamdesetih sam proveo jednu nedelju na yez seminaru u Sijeni, ali sam se potom na isto mesto vratio kao predavač. Takođe sam započeo i svoj kurs na Sardiniji, i ostao tu duže 20 godina. Moramo da sviramo sa sjajnim muzičarima i da slušamo yez. S druge strane, škola je dobra zbog mogućnosti da neke stvari naučite brže. Fraziranje, repertoar, istoriju yeza, aranžiranje kompozicija. Najbolje rešenje je napraviti balans. Dobro je naučiti tehniku u školi, ali morate da svirate yez svakog dana, sa muzičarima koji sviraju mnogo bolje od vas.

 Koji muzičari iz Italije su na Vas najviše uticali?

– Bile su to osamdesete godine, kada smo uzore najviše tražili u Americi. Meni su najvažniji bili Majls Dejvis i Čet Bejker, ali kada govorimo o Italiji, Enriko Rava je najveće ime.  Živeo je u Americi i Argentini, prvi je snimao za ECM, bio je glavni yez umetnik u Italiji. Slušao sam njegove ploče. Za mene je bila velika čast kada sam počeo da sviram s njim. Jedan od velikih italijanskih džezera, koji možda nije toliko poznat van Italije, jeste pijanista Franko De Andrea. Tu je i klarinetista Đanluiđi Trovezi. Ali definitivno je Enriko bio prvi, naročito dok sam odrastao osamdesetih.

 Današnja italijanska džez scena je jedna od najbogatijih u Evropi. Koja je tajna njenog uspeha?

– Nakon osamdesetih, yez je bio svuda. Italija je veoma velika zemlja, sa raznolikim predelima. Imate sever zemlje, jug, ostrva, mnoštvo malih mesta. Moje selo u Sardiniji je imalo 300 stanovnika. Lepo je što yez sviraju ljudi iz svih delova zemlje. Imamo i mnogo različitih stilova: bi-bap, hard-bap, evropski yez, mešavine sa mediteranskom muzikom. Dosta muzičara pokušava da kombinuje yez sa operom, ili italijanskom pop muzikom. Italija je i zemlja sa veoma bogatom kulturnom tradicijom, pa mislim da i to dosta utiče na džez scenu.      

Nikola Mirković