Nele Karajlić: I kada zasmejavam ljude, mislim ozbiljno

I mada se možda očekivalo da će taj nastavak „dorćolske sage“ u fokusu imati međuratni period, autor je akcenat ipak stavio na vreme koje u osnovi omeđuju, s jedne strane 6. i 12. april 1941, dani kada je bombardovan Beograd i kada su u tadašnju jugoslovensku prestonicu ušle nemačke okupacione snage, odnosno, s druge strane, 20. oktobar 1944, kada je grad oslobođen...

– Iako se kroz uvod ovog romana govori o tome šta se dešavalo između dva svetska rata, on je zaista samo priprema za one krucijalne događaje, koji su smešteni u vreme okupacije Beograda. Jer mene je ipak više zanimalo kako čovekova duša pulsira u graničnoj situaciji straha i terora, pod takvim stravičnim pritiskom – pojašnjava dr Nele Karajlić za „Dnevnik“.

 Za prvi deo „Solunske 28“ dobili ste Nagradu „Momo Kapor“. U kojoj meri je Vaša beogradska priča svojevrstan dijalog sa Kaporovom „Sarajevskom trilogijom“?

– Kada sam čitao „Sarajevsku trilogiju“, bio sam prilično iznenađen činjenicom da sam pre tih romana mislio da znam sve o Sarajevu, ali mi je Momo svojim velikim delom pokazao da sam dobacio tek do nekoliko kamičaka u mozaiku tog grada. Forma „Solunske“ jeste slična, ali meni ni u jednom momentu nije bio cilj da ona bude nekakav odgovor Kaporu. Jednostavno sam želeo da napišem sagu o kući na Dorćolu, sagu koja traje sto godina, najtežih sto godina u istoriji Beograda i srpskog naroda. I kako je nerealno očekivati od čitalaca da u rukama drže knjigu od hiljadu i kusur stranica, „Solunska 28“ je postala trilogija. I mada mi poređenja gode, na tome se svaka sličnost s Momom završava.

 S obzirom na to da su Vaši temelji u Sarajevu, neupućen čitalac „Solunske 28“ bi u prvi mah, pre no što počne da čita roman, verovatno pomislio da je reč o nekoj adresi u ovom gradu a ne Beogradu?

– I Sarajevo krije takve priče, mada je unutrašnja atmosfera tih dvaju gradova bitno drugačija. U Sarajevu je dominantan dinamičan suživot četiri monoteističke religije, koje su živele i žive zajedno, ali nevoljno. I unutar tih torova ljudi su se uvek ponašali kao psi čuvari. Beograd je, pak, prostrana livada omeđena dvema rekama, koji je takođe imao nesreću da se na njegovim leđima lome civilizacije. Ali unutrašnji život ovog grada nije bio toliko utoren, pa su ovde prevladavali lovački psi. E sad, posebna je priča to što psi čuvari lakše postaju lovački nego obrnuto. U svakom slučaju, ja sam izabrao Beograd za svoju pripovest iz čisto porodičnih razloga, jer je tu kuću u Solunskoj ulici podigao moj pradeda. Naravno, saga o Jankovićima u trilogiji „Solunska 28“ nema mnogo veze sa istorijskim činjenicama, ona je plod moje mašte, ali je teško dokazati da se nije dogodila.

 Kada govorimo o „istorijskim činjenicama“, često koristite termin „izgorelo sećanje“. U kojoj meri je „Solunska 28“ i pokušaj da se to sećanje kao feniks nekako vrati iz pepela?

– Čovek je sklon zaboravljanju, pogotovo onom selektivnom. On iz svog sećanja izbacuje uglavnom ono što mu ne odgovara, činjenice koje mu se ne dopadaju. Otuda, recimo, imamo taj fenomen da se neke istorijske činjenice danas iskrivljuju ili potpuno prenebregavaju. I to ne samo kod nas, nego u celom svetu. „Fajront u Sarajevu“ ja sam i napisao upravo zato što sam svestan toga da će mnogi želeti da promene istoriju tog grada, pogotovo istoriju koja je u kulturološkom smislu bila najlepša, a to su te šezdesete, sedamdesete i početak osamdesetih godina prošlog veka. A „Solunska 28“ je nešto drugo: ona je podsećanje na neke stravične dane i na nešto što mi sami ne bismo smeli zaboraviti, ma koliko nam bilo ili ne bilo prijatno. Naravno, veliki narodi nekako lakše progutaju i svare svoje Napoleone, Petene i Lepene; kada u Moskvi uđete u Baljšoj teatar, ispod centralne lože, u kojoj su nekada sedeli carevi, i dalje stoji petokraka sa srpom i čekićem. I nama je potrebno upravo to, da imamo takav odnos prema istoriji, da ne bežimo od tereta sećanja, već da ga, naprotiv, prihvatimo. Drugim rečima, moji su i Tito i Draža i Nedić, odnosno deo su mog istorijskog konteksta. S druge strane, svestan sam i toga da istorija generalno postaje sve maglovitija. U mojoj generaciji su i ptice na granama znale da je 6. aprila 1941. bombardovan Beograd, dok dobrom delu današnjih klinaca taj datum više ništa ne znači. A neka sećanja zaista ne bismo smeli dozvoliti da izgore...

 Podnaslov „O prijateljstvu i izdaji“ mogao je da glasi i „O ljubavi“ ...

– Zapravo se u romanu tri glavna pripovedačka toka međusobno prepliću, pri čemu se njihovi junaci međusobno sreću dok svaki nosi svoju muku. Naravno, nema dobrog romana bez ljubavne priče, ali je meni zapravo bilo najvažnije da sve bude jasno i dinamično ispričano. Jer, ja nisam vešt kao Fjodor Mihajlovič da seciram ljudsku dušu vlastitim intelektom i biranim rečima, već jedino što umem jeste da tu dušu, tu psihu oslikam postavljajući svoje junake u određene situacije. Otuda su moje knjige dinamične, brze i lako se čitaju. 

 Koliko je dr Neletu Karajliću, koji slovi za nakog ko rado ozbiljne teme prevodi na „zaje...ciju“, teško – ili lako – da piše ozbiljno?

– Humor je isprepleten sa životom, on je prisutan čak i na sahranama. U mom slučaju, humor je uvek bio i sredstvo da kažem ozbiljne stvari. Recimo, Đuro, moj kompanjon iz Nadrealista, koristio je humor da ljude do suza nasmeje, i danas to radi. To je plemenita rabota, jer smeh ima medikamentsko dejstvo. Ali ne smejemo se mi, na žalost, stalno. Tako je i u mojim knjigama humor doziran, odnosno svoju ozbiljnu priču tek ponekad osvežim nekim duhovitim detaljem, čisto da ne nudim čitaocu samo čistu votku, već da ipak uz nju ponudim i malo đusa.

 Kada pomenuste Nadrealiste, da li je usud dr Neleta Karajlića se na njega gleda kao na nekog ko je „nesporno talentovan, ali ipak nije pravi pisac“?

– Meni je to svejedno. Znam da mene mnogi gledaju kao za..banta, neozbiljnog diletanta, jer me prati taj neposredan kontakt i sa medijima i sa publikom. Otuda se i desi da me jedna moja prijateljica, profesorica na Filozofskom fakultetu, potpuno ozbiljno upita: Ko je to tebi pisao? Kažem ja – kako misliš, ko? Pa nemoguće, veli, da si ti to napisao... E, napisao je jedan u mojoj glavi. I nadam se da smo tamo samo on i ja, mada nas možda ima i više (smeh). Ali tu nema pomoći. U pitanju je kreiranje slike o nekome. Ali meni više odgovara da sam antizvezda. Možda bih bolje profukncionisao kao pisac da malo podignem nos, ali ja ne mogu bez pijace. A biće da Andrić nije išao na pijacu (smeh)...

 Jednom ste u šali rekli da ste deci obećali Nobela?

– Pa jes’, Dilan je dobio Nobela, Handke je dobio Nobela, a i ja se nešto ne osećam dobro (smeh)... Šalim se, naravno. A sad ozbiljno. Kad krećem u neki rad, bilo da je u pitanju roman, muzika, film, svejedno, nikad mi nije na pameti crveni tepih. Primarno mi je da prođem dostojanstveno kroz tu stvaralačku golgotu, da ne napravim neku glupost. Uostalom, nagrade me i nisu nikad kačile. Još tamo ’98. sam dobio nagradu za muziku na evropskom nivou, Lori Anderson je bila na čelu žirija, i lane sam dobio tog „Momu Kapora“. Ali ako me još neka nagrada u budućnosti zakači, to je važnije mom delu nego meni samom. Jer ja ću i sutradan otići u isti kafić i popiti isto pivo, aok će uz to moje delo ostati zapisano da je, eto, dobilo nagradu s imenom frajera koji je izmislio dinamit (smeh)...

 „Solunska“ kao film ili serija?

– Odrastao sam i živim u svetu pokretnih slika. I uticaj filmske umetnosti na mene je toliko jak da jednostavno ne mogu ništa da pišem a da nema tu vrstu strukture. Servantes je bio inspirisan viteškim romanima, ali da ga je pisao u XX veku, verovatno bi „Don Kihot“ bio kraći i brži. Dakle, za mene nema sumnje da oba dela „Solunske 28“ imaju ozbiljan filmski, odnosno televizijski potencijal, ali to sad treba da prepozna i neki producent. Takođe, zanimljivo je, a da ni sam nisam odmah bio svestan toga, da su glavni junaci oba dela romana žene. Da li ja imam u sebi viška ženskih hormona, ili je presudna bila činjenica da je moja supruga bila moj prvi urednik – pa sam hteo da joj se svidim – tek činjenica je da bi onaj pomenuti producent sa „Solunskom 28“ u rukama imao ne samo odličan nego i specifičan materijal, jer su u našoj  kinematografiji zaista izuzetno retka ostvarenja u kojima su žene u prvom planu.             

        M. Stajić