OkoTVOko: Koga briga šta je bilo posle?

U toj vesti nema ničeg neobičnog, s obziraom na to da su novinarski transferi, naročito oni televizijski, sasvim normalna, pa čak i poželjna stvar. Ono što je privuklu našu pažnju jeste novi, neobični format seijala koji Beleslin snima i vodi.

“Šta bi posle – flešbek” emisija je koja, pored naslova, i po sadržini iskače iz uobičajene šeme Javnog servisa Srbije. Ona je, naime, posvećena nastavcima priča o junacima i akterima priča iz života koje su potresle, uznemirile ili oduševile javnost. Nastala je u saradnji Radio televizije Srbije i produkcijske kuće adrenalin, poznate po raznim vrstama rijaliti šou programa.

Kako kaže njen autor, i njega i javnost često je mučilo pitanje “šta je bilo na kraju”, odnosno, šta se u međuvremenu desilo s ljudima koje su životne okolnosti dovele do toga da iskuse pet minuta medijske pažnje, u bilo kom smislu.

I tako, od 23. septembra, svakog ponedeljka u terminu od 22 časa, možemo da pratimo šta se zapravo desilo s ljudima čije su nas sudbine nekako dotakle. Ili možda nisu?

Jer, ova vrsta rijalitija (da, po definiciji, ovo jeste rijaliti program) balansira po ivici između društveno prihvatljivog i zadiranja u tuđu privatnost, s mogućnošću manipulacije. To se posebno videlo u emisiji koja se bavila spasavanjem života potencijalnog samoubice, u kojoj su priču sa srećnim krajem ispričali svi – sem glavnog aktera, koji je time ponovo stavljen u centar pažnje. A to je situacija u kojoj retko ko želi da se nađe, naročito ako je uspeo da prevaziđe svoje probleme i počeo neki novi, drugačiji život.

Iako cenimo napore RTS-a da unesu svežu struju u programsku koncepciju, ovo rijalitisanje nekako ne deluje da može da odgovori zahtevima koje medijski zakoni, ali i javnost, stavljaju pred Javni medijski servis, čak i kada vam ekonomisti u firmi zamašu podacima o gledanosti sličnih TV emisija na komercijalnim televizijama. Jer, s uzanog i skliskog lako je otpasti, a nikako nam, u trenucima kada javnost sve više diže glas protiv emitovanja rijaliti prostakluka na “redovne” televizije u udarno vreme, ne treba još jedan “umiveni” program koji će secirati i pod lupu javnosti stavljati ljudske živote. Situacija u kojoj se gledaoci pozivaju da na pametne telefone skinu aplikaciju “Flešbek” i tako direktno učestvuju u oblikovanju ove emisije, deluje moderno i zanimljivo jer sa gledaocima gradi dvosmerne odnose. Ipak, način na koji će oni bivati nagrađeni ako zapamte detalje iz tuđih života, osvajanjem nagrade od 50.000 dinara otvara ozbiljan prostor za razmišljanje da li se time promovišu prave ljudske vrednosti ili je “zabadanje nosa u tuđ tanjir” ovim doseglo novi nivo dna.

Neke priče ipak treba da ostanu neispričane, čak i kad imaju srećan kraj, jer većina ljudi nije želela da se nađe pod svetlima reflektora i treba poštovati njihovo pravo na to da privatan život ostane upravo to – privatan.

Ivana Radoičić