Travnička hronika večeras premijerno u Srpskom narodnom pozorištu

Koproducent je Narodno pozorište Sombor, a u ansamblu predstave su i gluci iz još dva – Šabačkog pozorišta i Pozorišta mladih u Novom Sadu. Mešanje četiri religije, četiri pozorišta, samo je jedna od najavnih tema predstave.

– Za glumca je zdravo da radi u nekoliko pozorišta – počinje ovim povodom priču glumac Marko Marković, iz Narodnog pozorišta Sombor. – Da radi u mnogo timova... Pre nekoliko nedelja upoznao sam reditelja Slobodana Šuljagića, radili smo na sitkomu „Nek ide život“, u kojem glumci moraju da se prilagođavaju formi koja je vrlo ozbiljan zadatak. On je bio veoma zbunjen time što mi u Somboru, na 200 kilometara od centra Beograda, imamo jako dobar tim i predstave. Nekada su po provincijama trenirani igrači koji su dovođeni u centre. Tu su bivali najbolji. Mi danas imamo van Beograda jako uspešne stvari kojima se svi čude. A ja ne čujem za takvo nešto u centrima.

Pored „Tartifa“ Igora Vuka Torbice, u koprodukciji sa SNP-om, Marko Marković je podsetio i na predstavu „Dr Nušić“ Kokana Mladenovića, koju je Narodno pozorište Sombor radilo sa Kruševačkim pozorištem. To je po njegovom mišljenju pravi primer zdrave konkurencije.

– Svedok sam glumačke tendencije da ne gledaju druge kolege. To direktno proziva i Sterijino pozorje koje ako ostane bez mladih glumaca u smislu da oni žele da vide predstave na njemu, da razgovaraju na tu temu, a ne da „vežbaju“ u kafani, onda mi možemo da stavimo katanac na pozorište uopšte – nadovezuje se Marković. – Upisao sam akademiju 2001. godine, a danas posle 18 godina prvi put igram u Kragujevcu, gradu u kom sam rođen. „Tartifa“. Da li je moguće da nikad nije moglo da se ostvari takva saradnja?!?

Marković trenutno radi na predstavi „Semper idem“ Đorđa Lebovića, u režiji Gorčina Stojanovića. „Znaš ono gde boli kad si tužan?“, citira jednu repliku, „E, taj deo mi se podgreva kad mislim na činjenicu da ću prvi put kao profesionalni glumac zaigrati u rodnom gradu.

– Živim u Novom Sadu. Prihvatio sam Vojvodinu kao svoju sredinu u koju sam bačen, kao Davil u Travnik. Ako sve to sublimiraš, ako ti nije potaknuto ljudski, ako ne pričaš na jedan način o čoveku i čovečnosti, onda ništa nisi napravio. Nema razloga da radiš, postojiš i traješ – zaključuje Marković. – Ujedinjenje glumaca i pravilno vođenje u smislu da je on kosmopolita, koji ima pravo da bira, ali javno isturen njegov diskurs je sam po sebi kosmopolitski, o tome nam priča Andrić. Od kolevke, od pričanja pored vatre, pored svih konzula koji dolaze sa strane i sugerišu kako bi šta trebalo, upravnika koji misle da je sve od njih počelo – nije suština.

I. Burić