Травничка хроника вечерас премијерно у Српском народном позоришту

Копродуцент је Народно позориште Сомбор, а у ансамблу представе су и глуци из још два – Шабачког позоришта и Позоришта младих у Новом Саду. Мешање четири религије, четири позоришта, само је једна од најавних тема представе.

– За глумца је здраво да ради у неколико позоришта – почиње овим поводом причу глумац Марко Марковић, из Народног позоришта Сомбор. – Да ради у много тимова... Пре неколико недеља упознао сам редитеља Слободана Шуљагића, радили смо на ситкому „Нек иде живот“, у којем глумци морају да се прилагођавају форми која је врло озбиљан задатак. Он је био веома збуњен тиме што ми у Сомбору, на 200 километара од центра Београда, имамо јако добар тим и представе. Некада су по провинцијама тренирани играчи који су довођени у центре. Ту су бивали најбољи. Ми данас имамо ван Београда јако успешне ствари којима се сви чуде. А ја не чујем за такво нешто у центрима.

Поред „Тартифа“ Игора Вука Торбице, у копродукцији са СНП-ом, Марко Марковић је подсетио и на представу „Др Нушић“ Кокана Младеновића, коју је Народно позориште Сомбор радило са Крушевачким позориштем. То је по његовом мишљењу прави пример здраве конкуренције.

– Сведок сам глумачке тенденције да не гледају друге колеге. То директно прозива и Стеријино позорје које ако остане без младих глумаца у смислу да они желе да виде представе на њему, да разговарају на ту тему, а не да „вежбају“ у кафани, онда ми можемо да ставимо катанац на позориште уопште – надовезује се Марковић. – Уписао сам академију 2001. године, а данас после 18 година први пут играм у Крагујевцу, граду у ком сам рођен. „Тартифа“. Да ли је могуће да никад није могло да се оствари таква сарадња?!?

Марковић тренутно ради на представи „Семпер идем“ Ђорђа Лебовића, у режији Горчина Стојановића. „Знаш оно где боли кад си тужан?“, цитира једну реплику, „Е, тај део ми се подгрева кад мислим на чињеницу да ћу први пут као професионални глумац заиграти у родном граду.

– Живим у Новом Саду. Прихватио сам Војводину као своју средину у коју сам бачен, као Давил у Травник. Ако све то сублимираш, ако ти није потакнуто људски, ако не причаш на један начин о човеку и човечности, онда ништа ниси направио. Нема разлога да радиш, постојиш и трајеш – закључује Марковић. – Уједињење глумаца и правилно вођење у смислу да је он космополита, који има право да бира, али јавно истурен његов дискурс је сам по себи космополитски, о томе нам прича Андрић. Од колевке, од причања поред ватре, поред свих конзула који долазе са стране и сугеришу како би шта требало, управника који мисле да је све од њих почело – није суштина.

И. Бурић