Privodi se kraju restauracija ikonostasa Preobraženskog hrama u Sentandreji

U prvom redu trebalo je sanirati posledice serije poplava, s kojima se Sentandreja suočila sredinom XIX stoleća, kada je u crkvi znalo biti i više od metar i po vode, usled čega je, recimo, prva zona ikonostasa potpuno devastirana. Pojedine ikone su, istina, restaurirane u Galeriji Matice srpske sedamdesetih godina prošlog veka, početkom ovog su obnovljeni krov, podovi i fasada hrama, ali su sveobuhvatni konzervatorski i restauratorski radovi na izuzetno vrednom mobilijaru čuvenog Tabačkog hrama tek sada izvedeni...    

– Istraživački i konzervatorski radovi u Preobraženskoj crkvi počeli su 2014. i u traju u kontinuitetu do danas. Ove godine smo stigli do treće zone ikonostasa, tako da bi 2020. mogli biti završene sve planirane aktivnosti na obnovi enterijera, što znači konzervaciju i restauraciju ne samo ikonostasa nego i tronova – kaže za „Dnevnik“ rukovodilac tima, vajar-konzervator Rastko Čurčić. – Voda je najviše štete nanela zoni sokla i morali smo, recimo, da uradimo potpunu rekonstrukciju mermerizacije i pozlate u tom nivou. Pripadajuće ikone su, srećom, bile na vreme spašene, odnosno skinute su pred poplavu i vraćene su kada se voda povukla.

Preobraženska crkva počela je da se gradi 1741. godine i u prvoj fazi je sazidana visoka crkvena lađa, unutar koje je 1745-46. nastao najviši i najrazuđeniji srpski ikonostas iz sredine XVIII veka. Slikarski deo posla obavio je neimenovani ikonopisac o kojem se zna samo toliko da je bio iz Ukrajine. No, on je, kako ističe nedavno preminuli istoričar umetnosti Dinko Davidov, „uneo u srpsko slikarstvo ikonografske novine“. „Barokizacija“, a upravo je o njoj reč, apostrofira Davidov, najbolje se uočava na ikonama dvanaest praznika, koje se, uostalom, prvi put javljaju u sklopu nekog srpskog ikonostasa baš na ovom mestu. U Preobraženskoj crkvi se takođe nalazi i jedna od prvih – ako ne i prva - kompozicija Vaskrsenja u srpskom slikarstvu, koja je slikana kao Hristovo uzletanje iz grobnog sarkofaga.   

U svakom slučaju, pre svih restauratorskih radova na ovom izuzetnom ikonostasu, „čiji je nastanak značajan datum u srpskoj umetnosti XVIII veka“, bilo je nužno uraditi njegovu izolaciju, jer je i pored činjenice da je hram dobio novi pod, vlaga i dalje prodirala. Stoga je u predelu sokla ikonostas i dalje bila ugrožen, odnosno jasno su se videle crne mrlje koje se penju prema višim zonama. Stoga je kao prvi korak podvučen izolacioni materijal između drvene konstrukcije i kamene podloge. U sledećoj fazi je morao biti uklonjen sav oštećeni materijal iz zone sokla, jer je bio nestabilan, a pri tome devastiran u toj meri da nikako nije mogao biti sačuvan. No, na osnovu zatečenih detalja naneseni su nova podoga i mermerizacija.

– Carske dveri nisu bile u funkcionalnom stanju, uopšte nisu mogle da se otvore. Pored toga, neki pređašnji radovi na njima nisu bili baš najsrećniji, tako da, osim što je nedostajalo dosta delova duboraza, kao i pozlate, one generalno nisu mogle da se drže na šarkama, već su se oslanjale na pod. Zbog toga smo morali da ih najpre potpuno rastvorimo i potopimo u sanacionu masu kako bismo drvetu ponovo vratili njegova mehanička svojstva. Potom su ti delovi iznova slepljeni i uvezani u novu konstrukciju, koja je „ukopana“ u originalnu. Nakon toga je rekonstruisan duborez i u toku je pozlata Carskih dveri. Urađeno je u međuvremenu i rentgensko snimanje medaljona, i utvrđeno je da ispod vidljivog postoji još jedan sloj, originalni, ali njegovo otkrivanje iziskuje ateljejske uslove, što znači da ćemo ove delove dveri ipak morati da prenesemo u Novi Sad – navodi Čurčić.  

Kada se govori o problemima sa kojima se konzervatorsko-restauratorski tim Zavoda suočio, bez sumnje najkompleksniji su se odnosili na zonu s krstom. Naime, ikonostas Preobraženske crkve je za vreme kada je nastao bio prilično inovativan. Reč je o prvoj visokoj oltarskoj pregradi koja potpuno odvaja naos od oltara hrama. Međutim, u nedostatku drugog rešenja, graditelji iz XVIII veka pribegli su tzv. slepim vezama, kojima su učvrstili zonu s krstom za konstrukciju hrama. Ali kako drvo poslovično „radi“, zbog tih krutih spojeva pojavile su se pukotine u toj, najvišoj zoni ikonostasa, koje su vremenom bivale sve veće.

– Da bismo taj problem rešili morali smo da pribegnemo inovativnom postupku, koji podrazumeva presecanje krutih veza i postavljanje novih, elastičnih, koje će omogućiti celoj toj monolitnoj konstrukciji da se širi i skuplja – pojašnjava Čurčić. – Kada je reč o ostalim kompleksnim zahvatima, trebalo je obnoviti i gotovo tri četvrtine ukupne pozlate na ikonostasu, a bilo je i dosta delova duboreza koje smo morali iznova da napravimo, jer su originalni komadi istruleli. Ikone su, sva sreća, uglavnom očuvane, nije bilo ni naknadnih doslikavanja i preslikavanja, tako da je na nama bilo samo da ih osvežimo, odnosno očistimo od prljavštine.

U nastavku radova na obnovi najznačajnijih delova mobilijara Preobraženske crkve, fokus će biti na Bogodičinom tronu, gde je nužno napraviti novi okvir kako bi čudotvorna celivajuća ikona, zaštitnica hrama, koja je u Sentandreju stigla najverovatnije sa patrijarhom Čarnojevićem - ponovo zablistala. U tom cilju potrebno je obnoviti sav nedostajući duborez, pozlatu, kao i rekonstruisati mermerizaciju. Jer, prema istraživanjima koja je sproveo Zavod, aktuelna nije originalna te je stoga potrebno vratiti mermerizaciju koja je po koloritu istovetna onoj na ikonostasu.

Na kraju, nije zgoreg pojasniti otkud Preobraženskoj crkvi „nadimak“ – Tabačka. Severnu sentandrejsku mahalu pretežno su, naime, naseljavale zanatlije, kožari, zvani „tabaci“. Iz stare postojbine srpski su majstori u Velikoj seobi preneli svoj alat, zanat i vrhunsko umeće, pa će njihove radionice vrlo brzo postati dobro znane i u Budimu, gde će i deo grada u kojem je većinu činio srpski živalj, tzv. Racka varoš, postati znan i kao Taban. I upravo prilozima sentandrejskih kožara je i građena Preobraženska – Tabačka crkva. Na mramornoj ploči iznad južnog portala uklesan je zapis: „Sija svjatija i božestvenaja cerkov pravoslavno -katoličeskaja našego Isusa Hrista, nače se zidati leta Gospodnja 1741-go a svrši se 1746-go, meseca julija, trudom i nastojanijem ižidivenijem obšče ktitorov pravoslavnih hristijan, v varoši Svetoj Andreji“...   

      Tekst i foto:  M. Stajić 

Projekat „Spomeničko nasleđe danas” DVP Produkcija realizuje uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, informisanje i odnose s verskim zajednicama.