DNEVNIK U SELU S IMENOM I PREZIMENOM Radičević (foto)

Istina, tokom naše nedavne posete, a praveći retrospektivu do sad obiđenih sela u Vojvodini, nit’ smo bili u manjem mestu, nit’ imali više sagovornika. Pritom, ma koliko govorili da i njihove ulice masovno napuštaju mladi, upravo smo na njih uglavnom i nailazili. I to najpre ispred Mesne zajednice, a potom i u njoj...

- Država podstiče mlade poljoprivrednike, mnogi su dobili novac za izgradnju farmi, povećanje stočnog fonda, kupovinu mehanizacije, na konkursima za ostanak mladih na selu čak nekoliko parova je dobilo kuće - objašnjava, takođe mlada, Mira Ćuk, sekretar Mesne zajednice Radičević. - Mladi gde odu na studiranje ili u srednju školu, tamo i ostanu. Imamo lepo, nedavno sređenu, osnovnu školu sa osam razreda. Kad sam ja išla u nju bilo je više od 20 đaka u svakom razredu, a sad bude sedmoro-osmoro dece. Ipak, u poslednjih godinu-dve skoro desetak mladih parova se venčalo i uzelo kuće u Radičeviću, rađaju se dečica. Sve je to još malo, ali je za nas značajan plus.

Malo selo nudi malo zabave i malo mogućnosti gde i kako deca mogu da provode slobodno vreme. Osim aktivnosti u Kulturno-umetničkom društvu „Branko Radičević”, Dramskom studiju „Feniks” i lokalnom fudbalskom klubu, deca svakog dana imaju obezbeđen besplatan prevoz do Bečeja gde mogu da idu na treninge, časove jezika ili neku drugu aktivnost.

- Više nemamo ni kafić u selu, pa čak ni omladina nema gde da izlazi - navodi Mira prisećajući se da je u Radičeviću nekad bio lokal u kom su se okupljali, a sad svi moraju za Bečej da idu. - Takođe, veliki problem nam je što nemamo ni apoteku, a to je pitanje koje stalno potežemo. Niko neće da je ovde otvori jer imamo malo stanovnika, pa im se to ne isplati. Zbog toga je starijim meštanima teže.

Velikan međ’ velikanima

Branko Radičević bio je srpski pesnik iz 19. veka koji je za nepunih 30 godina, koliko je poživeo, ostavio veliko svedočanstvo u našem jeziku, književnosti, istoriji. Pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića, Radičević se smatra jednim od najznačajnijih pesnika srpskog romantizma, koji je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa našeg jezika.

Ipak, dobra stvar u tom bačkom selu jeste to što su uglavnom svi zaposleni! Ili se bave poljoprivredom, pretežno stočarstvom, odnosno svinjama, ili rade u nekoj od lokalnih pilana, ili pak putuju za Bečej gde rade u industrijskoj zoni, školama, kod privatnika.

- Jedan privredni objekat, koji bi zapošljavao oko stotinak ljudi, spasio bi selo - tvrdi predsednik Saveta MZ Radičević Igor Brać, dodajući da, u skladu s finansijskim mogućnostima, rade i sređuju u selu. - Pravimo stazu uz glavni put, idemo po etapama, od ulice do ulice, a za sve to treba novac. U planu je da napravimo salu za manifestacije, proslave, svadbe, rođendane, u kojoj bi moglo da stane do 100 ljudi. Znate, uvek je problem gde smestiti izvođače i posetioce za Slavu sela. Posluži nama školska sala, ali ako bismo imali prostor baš za ovakve situacije, to bi poboljšalo društveni život naših meštana.

A kako se zovu žitelji Radičevića? Radičevićanci, Radičevićci, Radič... Smišljanju nikad kraja, ali i za to postoji rešenje!

Radičević ima dve prodavnice, jednu u samom centru, a drugu na dvestotinak metara dalje. Pa onda oni koji imaju posla u samom srcu sela kupuju hleb u prvoj prodavnici, a oni koji ne moraju „toliko daleko”, kupuju u drugoj. Ipak, ni u jednoj nema sve što je potrebno meštanima, naročito mladima koji imaju decu.

- Meni je nužda što sam ovde, više bih volela da sam u gradu - kaže Stanica Vojinović (24), rodom iz Bačkog Petrovog Sela. - Prednost je što je ovde mir, tišina, navikla sam, ali nemamo ništa. Bečej nam je na 12 kilometara i svakog dana putujemo i muž i ja jer radimo tamo, tako da sve u gradu i kupujemo.

S druge strane, Nebojša Radanov (56) rođen je u Radičeviću i nikad ne bi svoje selo ni napustio. Kako kaže, tu se rodio, navikao, sve naučio, a video je i more i sve sa strane.

- Meni je lepo - kratak je i jasan Radanov. - Radim malo po selu, privatno, berem kukuruze, tovarim đubre, nije bitno, cepam drva, ubacujem šapurike, samo da se radi i zaradi koji dinar. A od nedelje idem na razgovor u Bečej za neki posao.

- Nas zovu Čikerijanci - uzvikuje Igor, objašnjavajući zašto baš tako. - Na ovom prostoru gde je selo napravljeno bila je neka livada i okolo su bili salaši. Najpre su kolonisti došli na te salaše a onda se useljavali u kuće. Na mađarskom je „čikoš“ ždrebe, a „jaroš“ je livada. Ne znam kako su to prekrstili pa dobili Čikeriju, ali i dan danas nas tako zovu. Ne znam ni kako bi rekli za nas iz Radičevića...

I baš nakon Drugog svetskog rata, 1946. godine nastalo je Selo 1. Po odluci Izvršnog veća, trebalo je u Vojvodini da se izgradi nekoliko sela, ali se stalo na prvom. Tek 1953. godine, pukom slučajnošću, došlo se na ideju kako da se preimenuje to mesto.

Oko 6.000 knjiga čine fond Narodne biblioteke u Radičeviću. Iako je sve manje mladih koji se okreću knjizi, oni srednje i starije dobi najčešće tu dolaze i traže što jednostavnije štivo, samo da ne moraju mnogo da misle.

- Bolje i to nego da gledaju rijalitije - kaže knjižničarka Dragica Galić. - Inače, svi se čude kako nemamo kafanu u ovako malom selu, a imamo biblioteku!

- Omladinici su ovde imali neku radnu akciju, sedeli su i raspravljali kako da se zove selo - navodi predsednik Saveta. - Jedan od njih je rekao da se ne raspravlja više i da je na taj dan bila godišnjica smrti Branka Radičevića i eto, odlučili su da po njemu dobijemo ime. Sasvim slučajno, jer taj pesnik nije imao nikakvih dodirnih tačaka sa nama!

U tom selu danas živi oko 650 stanovnika, Srba iz Bosne, Like i Banata u oko 350 kuća. Svi su složni, svi svakog znaju, ali im je komplikovano da se organizuju, bar kad ustreba.

Lea Radlovački

(Projekat „Sela Vojvodine - kako se živi i kako ih oživeti” realizuje DVP digital uz podršku Pokrajinskog sekretarijaza za kulturu, javno informisanje i verske zajednice)