Izašla druga knjiga „Danonoćnika“ akademika Mira Vuksanovića
„Srpska književna reč se povukla u neviđen, sklonila se i ostala s osamljenim svojim vernicima. Kao da se takva reč sama od sebe postidela i zamislila se kako će,
šta će, iz malog jezika u veliki svet da ponese. Najviše je zbunjuju primedbama da je neprevodiva, kao da su svi ostali jezici prevodivi. A nisu, jer samo jednom mogu da budu autentični. Sve ostalo je prilagođavanje i unošenje jezika u jezik”, zabeleška je književnika Mira Vuksanovića zavedena pod brojem 1284 u drugoj knjizi „Danonoćnika”, nedavno objavljenoj pod okriljem novosadske „Pravoslavne reči”.
Pre pet godina akademik Vuksanović se oglasio prvim „Danonoćnikom”, u kojem je sabrano ravno 725 njegovih zapisa, komentara, izreka, kratkih priča, pesama u prozi, sećanja, raznih osvrta i “esejčića”, kako ih sam autor naziva.
“Melanž ovako nastao daje pripovedanju poseban kvalitet. Izlazeći iz okvira poznatog, očekivanog, pisac razmrdava čitaočevu pažnju i otvara mu mogućnost za novo, drugačije čitanje žanra. To pisanje po ivici žanrova govori i o autorstvu, posebnoj vrsti individualnosti koja mora da nađe sopstveni izraz, ali govori i o vremenu u kojem se stvara”, ocena je književnog kritičara Nenada Stanojevića.
Nesumnjiva referentna tačka “Danonoćnika” su Andrićevi “Znakovi pored puta”, s tim što su Andrićevi znakovi štampani po redu koji im je odredio priređivač, dok Vuksanovićevi prate tok koji im je dao sam pisac.
Po pesniku Saši Radojčiću, ono što fragmentima od kojih je satkan “Danonoćnik” obezbeđuje unutrašnje jedinstvo, jeste njihova naglašeno lična nota. “U njima se jedan pisac izlaže, starinski rečeno – ispoveda”, navodi Radojčić, pozivajući se pri tome i na jedan fragment iz prve knjige, onaj pod brojem 656: “Često po usputnim zapisima umetnika sudimo o njihovom životu i karakteru, o njihovoj duši. Ne vidimo da su nam tumačenja kao paukova mreža, jer svaki takav zapis kazuje samo trenutne misli i želje”…
Sam naslov “Danonoćnik” upućuje na to da je vreme pisanja neprekidno: u toku dana, dok autor radi, posmatra, i noću, kad san neće na oči. Pri tome i Stanojević i Radojčić s jasnim razlogom u prvi plan stavljaju fragmenate koji poseduju naglašenu autopoetičku dimenziju.
“Ponekad pisac započinje nečim u čemu naizgled nema autopoetičkog potencijala, da bi, nekim veštim obrtom, pokazao da ga itetako ima”… A sadržinsko jezgro Vuksanovićeve autopoetike čini - reč, istovremeno shvaćena i kao živo biće koje se rađa, raste i razvija, i kao “prvi i poslednji uslov književnog dela”. Dakle, kao što je reč glavni junak Vuksanovićevih “azbučnih romana”, ona je i glavni junak mnogih njegovih minijatura.
“Reč je najveće i najznačajnije čovekovo otkriće”, poručiće tako u fragmentu 904. Nešto kasnije, pisac konstatuje da i reči imaju smene svojih generacija, pri čemu tradicionalisti tvrde da su “novi naraštaji gori od prethodnih”, dok modernisti uveravaju da “ranije generacije dave i smaraju”… Ipak, Vuksanović ne krije da u pisanju voli da koristi baš te stare i zaturene reči. “Tako i sebe i njih vraćam u vreme kada su te iste reči bile – mlade i lepe” (1169).
U “Danonoćniku” reči su i “ruda zlata” (882), i “najprirodniji razgovor s vremenima” (1171) i „lišće koje se u proleće promrezga i otvori se” (1038), ali mogu biti i “u neredu, rastrzane i nervozne” (1276), baš kao i “spremne na sve” (1074). Uostalom, i sam pisac jasno veli u zapisu pod brojem 1304: “Kad bi svaka reč bila cvet, kako bismo pleli vence”…
M. Stajić