Ninine mustre: Faze prolaze
Kada se okrenem iza sebe, a u godinama sam kada je tamo „iza“ ostalo već podosta toga, jasno vidim kako se život odvija po fazama.
Postoje određene mustre po kojima se sve događa, ali onome ko je njih osmislio izgleda da na pamet ne pada da mi olakša i pojasni princpe. Cilj ovog životnog tkanja izgleda nije da otkrijemo i prekopiramo mustru, nego da tkamo najbolje što znamo, pa na kraju vidimo je li nam tesno ili komotno, je li nam lepo ili nije, ili nam je baš taman i za drugo da ni ne marimo, pa da se više ni ne trudimo.
Dobra i korisna stvar u toj spoznaji o fazama je ta da se ne povodim previše za stanjem u kojem se nalazim, bilo da mi je ono prijatno ili ne, jer sve što se događa deo je neke faze koja će da prođe. Kada uspem da se tako malo izmestim i da na neki način sebe posmatram dok se nešto u mom životu događa, mnogo intenzivnije doživljavam to što se odvija, ali mi se emocije ne upliću previše, pa mi je glava hladnija i logika zdravija. Kad mi se onomad steglo grlo, jer sam se osećala nešto uznemireno pa sam htela da plačem, ođednom sam samo pomislila: „Gle, kako mi se steglo grlo!“ Odmah zatim mi je došla i misao da duboko, dugo i lagano udišem i izdišem baš kroz to mesto. Zamislila sam na trenutak kako sa svih strana iz bliže okoline, isceljujuće čestice iz vazduha ulaze u moj vrat, a sa izdahom iznose bol. Već posle drugog udaha, bol je bila manjeg intenziteta, a u mislima je zasijala lampica sa natpisom: „Pusti!“ Sledeća misao bila je vezi sa tekstom koji sam tog dana čitala o snažnim energetskim promenama na planeti i o tome kako je baš jedna takva u toku, te da je normalno da iz ljudskih energetkih sistema izlaze prevaziđeni, nepotrebni načini ponašanja, ali je važno osvestiti ih, ne kačiti se za njih, pustiti ih da izađu na videlo, i da se transformišu i nestanu. I upravo sam svedočila takvom jednom procesu u sebi. Jedna mala, slabašna i bespomoćna devojčica, izvirila je odnekud iz daleke prošlosti i protumačila jednu životnu situaciju kao lošu. Pojavila se vibracija straha, odbačensti i bespomoćnosti, a pomoć ne mogu da zatražim jer mi se grlo steglo i ne mogu da progovorim. I dok mi je u mislima ođekivalo ono: „Pusti!“, ja sam se nasmešila toj devojčici u sebi i rekla joj da je sada porasla, da nema razloga da se plaši i oseća bespomoćno, da je život mnogo puta pokazao da će biti sve u najboljem redu. I munjevitom brzinom, sve se umirilo. Uplašena devojčica je isčeznula iz misli, bol je nestala iz grla, a ja sam bila spokojna jer sam svesno dovršila jednu važnu životnu fazu.
Dolaze još mnoge životne faze, znam, ali ne kukam. Radujem im se, jer ću očigledno svaku od njih dočekati još svesnija, samim tim još jača, a i radosnija. Mada, i to će biti samo još jedna faza. I dok tako faze prolaze, sve se manje pitam u čemu je smisao, a sve više uviđam da rastem, da uvek nešto novo naučim, da skupljam iskustva i da ih u novim fazama koristim. A sledeći put, kada se ona moja malena „ja“ pojavi, ima da je u mislima ne samo pozdravim i utešim, nego da je i čvrsto zagrlim i pomazim. Skoro u svakoj od životnih faza, javlja se ta mala maza. Još mi i namigne dok odlazi.
Nina Martinović Armbruster
