TVOJA REČ Jelena Šegrt (25) voli život na selu i rad s mladima
Sonćanka Jelena Šegrt (25) živela je u Novom Sadu tokom i nekoliko godina nakon studija pedagogije, a onda je uvidela da joj najviše odgovara da se vrati u svoje rodno mesto i posveti se mladima kao omladinski radnik.
Sada je deo ekipe Centra za kulturu i obrazovanje Sonta (CEKOS) gde najviše radi sa volonterima kojima pruža pojedine veštine koje ona u tim godinama nije imala od koga da dobije.
- U CEKOS-u od početka maja, ali sam od ranije upoznata sa njihovim radom i smatram da je to dobra organizacija i nekako bliska s mojom profesijom i želela sam da se uključim da vidim da li možemo uzajamno da doprinesemo jedni drugima - objašnjava Jelena.
Ti si jedna od onih koja je rešila da se posle studija vrati u rodno mesto. Zašto?
- Nije to nešto što sam planirala, prosto mi više odgovara život na selu nego u gradu. Bila sma nekoliko godina u Novom Sadu i nakon studija, nešto mi je u Sonti bolje, mirnije, tu mi je porodica, prijatelji.
Budući da radiš sa mladima, kakvi su njihovi stavovi po pitanju života u selu i gradu? Koliko njih je spremno da uradi to što si ti uradila?
- Nisam sigurna koliko oni sad već razmišljaju o tome, jer većina mladih s kojima radim imaju 15-16 godina. Ne znam koliko razmišljaju o tome gde e biti za nekoliko godina i da li će se vratiti nazad. Verujem da planiraju da odu na studije u neki veći grad. Na kraju krajeva, to se sve promeni. Ni ja nisam mislila da ću se vratiti u Sontu.
Verujem da je to bila velika odluka da se ipak vratiš.
- Pretpostavljam da jeste. Nisam ništa planirala, spontano se desilo. Gledala sam da li mogu da nađem ovde posao, pa sam došla u CEKOS..
I, šta sad planiraš, šta misliš, gde ćeš biti sa 35 godina?
- Joj, pojma nemam, najiskrenije. Iz ovog ugla, mislim da ću i dalje biti tu, da ću i dalje raditi ovo što radim jer mislim da je to dobro što radimo, uvek možemo da unapređujemo. Za sad nemam nikakve planove da idem bilo gde.
Šta je ono što CEKOS radi i ti u njemu?
- Ja radim sa volonterima. Sa kolegom osmišljavam radionice, druženja i nešto tog tipa za mlade, da ih animiramo, privučemo, da se družimo sa njima. Takođe, pomažem i neke druge stvari, papirološke, na projektima i slično.
Koja je najveća, ili možda najvažnija poruka koju šaljete mladima? Na šta ste fokusirani?
- Mi pokuavamo da im otvorimo neke mogućnosti da saznaju neke stvari. Iz svog iskustva vidim šta mi je sve bilo nepoznato, koje veštine je trebalo da razvijam. Pokušavamo njima da pomognemo u razvoju, da radimo sa njima.
Koliko su mladi zainteresovani?
- Jesu, ne mogu reći da nisu. Dolaze, interesuju se za svašta, raspituju se.
Na kom sve području delate?
- U okviru nekih projekata radimo i sa mladima van Sonte. Trenutno imamo dva projekta na koja radimo. Jedan od njih je „Glas mladih u opštini Apatin” i tu su obuhvaćena sva mesta u našoj opštini, osnažujemo organizacije za mlade, držimo radionice i pomažemo im sve ono što smatraju da treba da znaju.
Šta je sve ono što još nudite mladima?
- Nudimo im druženja uz društvene igre, gledanje filmova,... Mogu i da putuju ali je to vezano za projekte.
Primećujete li neki pomak kod mladih, da one veštine koje steknu zahvaljujući vama, da ih zaista kasnije i primenjuju?
- Trudimo se da oni to usvoje kako bi postalo deo njihove svakodnevice. Za ovo kratko vreme mogu da primetim, koliko sam u CEKOS-u, da su mladi dosta zreli, mogu dobro da se snađu.
Koliko se razlikuju u odnosu na tvoju generaciju kada ste bili u njihovim godinama? Kakva je bila vaša perspektiva tada?
- Kad sam bila tinejyerka nismo imali ovakvu organizaciju, tako da je danas tinejyerima dosta omogućeno, uključujući i putovanja, poznanstva, sticanje veština i slično. U mojoj generaciji to nije bilo dostupno.
Znači, morali ste više da se mučite i da se sami snalazite... To ima svojih prednosti.
- Apsolutno, da.
L. Radolovački
Foto: Privatna arhiva