Dnevnik u selu s imenom i prezimenom: Vojvoda Stepa

Bez šale, tamo kad odluče da vas ugoste (jer nisu svi raspoloženi da s vama ozbiljno prozbore koju), najviše ćete se naslušati hvalospeva i divljenja na svoj račun. Možda imaju pravo, jer kažu da su baš takvi zahvaljujući mešovitim brakovima, a u tom slučaju im i te kako verujemo.

Da vam nešto kažem: strahovito su složni Stepčani, izuzetno smo vredni i dajemo na obrazovanje, ubeđuje nas meštanin Branko Savić, predsednik Udruženja ratnih dobrovoljaca.

Niko ovde, dodaje, ne priča ni lalinski, ni crnogorski, ni bosanski, nego svi jedan srpski jezik.

Jedan profesor lingvistike kaže da nije čuo tako tečan i tačan srpski jezik odavno. Iz kojih razloga, ne znam, navodi naš sagovornik.

Istina, ni mi ne znamo, naročito što se odlično razumemo i sporazumevamo, što nam je i najbitnije. Ali stanovnicima Vojvode Stepe vrlo je važno to što imaju dosta doktora nauka.

Mi nismo naišli ni na jednog, ali zato oni koje smo sreli na ulicama tog pretoplog poslednjeg julskog dana, nisu bili naročito raspoloženi da s nama podele svoje mudrosti, znanja i ko zna šta još.

„Jel’ treba nešto normalno da vam kažem? Ne znam ti ja to”, „Aj’, ti im ispričaj nešto o selu”, „Ti znaš bolje od mene, ja baš žurim”, „Ma, trebao si reći koju lepu” i tako dovikivanje dok ih bicikli „ne odnesu” tamo gde baš svi iznenada žure.

Moramo priznati da je retkost otići u neko mesto i na igralištu zateći decu. Odmah po ulasku u Vojvodu Stepu dočekali su nas razigrani i umorni dečaci, članovi omladinske selekcije lokalnog Fudbalskog kluba „Crvena zvezda”.

U šarenim dresovima, cakleći se od znoja na suncu, klinci su nam se odmah pohvalili zlatnim medaljama i peharima, slatkim devojčicama u selu, slozgom na terenu i neslogom u školi.

Ako ne postoji sportski klub, selo će se ugasiti, naglašava trener Saša Đurić, dodajući da imaju odlične uslove za rad, ali da bi još trebalo srediti svlačionice.

Sport mora, dodaje, da funkcioniše zarad naraštaja mladih i opstanka sela.

Inače, naš klub postoji od 1932, osnovan je kao „Obilić”, a od 1945. smo „Crvena zvezda”, podsetio nas je trener.

Tokom sedamdesetih i osamdesetih se dobro živelo na selu, i to je ono što me je vratilo iz Novog Sada i zadržalo u Stepi, priseća se čika Branko, koji ima čak i dva dana „radnog staža” noćnog čuvara u našem „Dnevniku”.

Izgubio sam, priseća se, godinu na studijama, pa je trebalo da počnem da radim.

Moj rođak je radio kao portir i ja sam probao dve noći, nisam ništa spavao i nisam više mogao da izdržim. A ovde na selu se od ličnih dohodaka i zemlje moglo lepo živeti, mlad čovek je ostajao. To je bio procvat, godišnje se po desetak novih kuća gradilo, kaže čika Branko.

Reč po reč, i ispostavilo se da je Vojvoda Stepa, između trenutaka kad nije doživljavao procvat, više puta dostizao vrhunac. Kao i ostala sela koja su nastala doseljavanjem dobrovoljaca Velikog rata 1921. godine, prvi uspon postignut je sredinom tridesetih, kada je kralj Aleksandar uredbom dodelio (već dodeljenu) zemlju u vlasništvo onih koji su tu živeli, te su, umesto od naboja, kuće počeli da grade od tvrdog materijala, pa su tako izgradili i školu, crkvu, dom kulture, zgradu opštine. Inače, od 1921. do 1927. godine to mesto se zvalo Leonovac, a onda je preimenovano u Vojvoda Stepa, što je anegdota za sebe jer, kada su meštani išli kod vojvode da ga pitaju da nazovu selo po njemu, on im je rekao: „Nemojte, deco, što ne nađete nekog ministra koji ima para?”

U Stepi je 1956. bilo najviše stanovnika, čak 3.830 ljudi je ovde živelo, uključujući i jedno malo imanje na kojem je bilo stotinak duša, dodaje naš sagovornik.

Bilo je, kaže, 500 učenika u osnovnoj školi, pa je dograđivana, radila je u dve smene.

Živelo se od poljoprivrede, zemljoradnička zadruga je lepo funkcionisala, bila je fabrika ulja, šećerana, šnajderaj za žene. Sve je pogašeno, ostao je da radi samo Dom zdravlja, kaže naš sagovornik.

Sada u selu ima stotinak dece (a od početka ove godine nekoliko žena je rodilo blizance, što već važi za jaku generaciju), koja se okupljaju u sportskim klubovima: fudbalskom, rukometnom i odbojkaškom. S druge strane, oni najstariji nemaju gde da se druže i njihov društevni život je sveden na minimum. Kako nam se žali čika Branko, više nemaju privatne zanatlije: bricu, berbera, vulkanizera, auto-mehaničara,... Kako god okrenete – ko ih šiša?

Vojvoda Stepa može se pohvaliti i najboljim lovačkim gulašem! Kada smo to saznali od lovaca iz Udruženja „Srdnać”, došlo nam je žao što im se nismo najavili, ali, kako i sami kažu, ko nam je kriv što smo došli nespremni. Njih osamdesetak redovno ide u lov, svakodnevno se okupljaju i druže, a trofeje na koje su najviše ponosni kače u salu svog lovačkog doma. Inače, love zečeve, srne, fazane i pokoju divlju svinju, ako zaluta.

Nama je divljač u prolazu, kaže lovac Svetozar Komnenović, kog smo zatekli s kolegom predsednikom Udruženja Miroslavom Janjićem. Dolaze nam, dodaje, iz Rumunije i ne, ne treba im pasoš.

Mi imamo oko 200 hektara bagremove šume, tu nam je i fazanerija. To je jedno od najjačih lovišta u Vojvodini, kaže Janjić.

Naravno, u to nismo sumnjali. Ali nas jeste iznenadila ta šuma, u kojoj imaju i svoju lovačku kuću, brvnaricu, u kojoj su dobrodošli svi, ne samo lovci.

Ipak, selo kao selo je strahovito lepo. Kuće su nove, od infrastrukture sve imamo: plin, struju, telefon, putevi su izvanredni, skoro smo radili nekoliko ulica, sredili smo opštinsku zgradu, napravili smo gore i apartmane. Pitate za koga? Pa ne znam, to se i ja pitam. Dođe neko ponekad, nasmejan je predsednik Udruženja ratnih dobrovoljaca, i dodaje da je od 700 kuća bar stotinak prazno.

I sve su raspoređene u nekoliko „pravilno isparcelisanih” kvartova koji su nekada bili jasno razdeljeni po tome ko je odakle došao. Naravno, otkako su počeli da se „mešaju”, „granice” su izbrisane, a sve ostalo što zbog toga sledi – već znate.

Lea Radlovački

Projekat „Sela Vojvodine – kako se živi i kako ih oživeti” realizuje DVP digital uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i verske zajednice