Književna kritika: Ružičasta mušica Viktora Jerofejeva

Jerofejev je doktorirao na Moskovskom državnom univerzitetu na temu Dostojevskog i francuskog egzistencijalizma. Jerofejev je književnu karijeru počeo kao kritičar (između ostalog, pisao je i o Markizu de Sadu), da bi kasnije osnovao svoj književni časopis u kom je objavljivao radove Vasilija Aksjonova i drugih pisaca tada krajnje problematičnih za cenzuru Sovjetskog saveza. Zbog svog „subverzivnog“ rada bilo mu je zabranjeno objavljivanje sve do 1988, kada je Gorbačov došao na vlast.

Osim što se bavi pisanjem (i kritikom i stvaralačkim radom), Jerofejev danas često nastupa na televiziji i radiju, a tekstove između ostalog objavljuje i za književni dodatak Njujork tajmsa, Herald tribjun, i druge prestižne medije na zapadu. Zanimljivo je da je, iako piše kritike i eseje za angloameričku publiku, gotovo nijedna njegova knjiga nije prevedena na engleski. (S druge strane, gotovo sve su prevedena na francuski, jezik zemlje u kojoj je proveo detinjstvo.)

Prevodilac: Natalija Nenezić

Izdavač: Geopoetika 2018.

Najveći problem ove duhovite knjige je to što nije sasvim jasno na kakvu tačno publiku ona cilja. Korice ruskog izdanja „Ružičaste mišice“ su dizajnirane u stilu karakterističnom za omladinsku književnost, ali sa natpisom da tekst nije za mlađe od šesnaest godina. Naš izdavač je odabrao daleko svedeniju naslovnicu koja potencijalnog čitaoca ne dovodi u zabunu, ali i dalje nije do kraja jasno koja je to Jerofejevljeveva idealna publika. Ovu „zamerku“ je, doduše, moguće okrenuti i naglavce – činjenica da je „Ružičastu mišicu“ teško žanrovski preciznije svrstati dalje od romana, može se shvatiti i kao kompliment, s obzirom da se Jerfejev nimalo ne plaši da se igra sa tekstom i naracijom, ne ograničavajući sebe time kome se obraća u svojoj izuzetno slobodnoj formi.

Baš me zanima, nostalgično razmišlja tatina glava, kako će dočekati Novu godinu moj bivši kolega sa fakulteta Maksim-Gusan Kompotov! Maksa milioni televizijskih gledalaca znaju po njegovoj ljubavi prema predsedniku. Zato o Americi govori kao o besnom psu. Ni ja sada nisam veliki ljubitelj Amerike, i generalno, Anglosaksonci me nerviraju, ali ipak ne žurim da skinem svoje američke farmerke!

- Ivane Iljiču, vas u Kremlj na doček Nove godine poziva sam Deda Mraz. U omanjem društvu. Svega deset najboljih ljudi Rusije, uključujući i vas.

- Mene? U Kremlj na doček? Nemojte da se šalite sa mnom!

- Taman posla!

- Ja uopšte nisam najbolji! Možda nisam najgori, ništa ekstermno, ali nisam ni najbolji.

- Očekuju vas u Kremlju!

- A šta ću im ja?

Ćutanje.

- Kako da dođem, sam ili s Lenom?

Ali ženski glas je već prekinuo vezu. Razmišljao sam, razmišljao, i odlučio – otići ću s Lenom. Naravno, ona ne leti u kosmos, ali kako da svoju ljubav ostavim samu za Novu godinu?

„Ružičasta mišica“ je knjiga koja prati putovanje glavne junakinje devojčice Marusje kroz fantazijski svet u koji beži da bi našla način da se nosi sa stvarnošću u kojoj joj preti razvod roditelja. Kao zec Kerolovu Alisu, Ružičasta mišica uvodi Marusju u paralelni svet gde će proći kroz inicijacijsku stazu na putu do zrelosti. (I proći kroz figurativnu kapiju smrti koja označava i njen prelazak u svet odraslih). 

Izuzetno živi i vrcavi dijalozi su svakako jedna od najvećih vrlina Jerofejevljevog stila, puni ironičnog nonsens humora karakterističnog za rusku književnost, kao i dinamično kontrastiranje slika iz stvarnosti i svakodnevice, i uvrnutog sveta „sa druge strane“.

Nastasja Pisarev