VOJVOĐANSKO ZDRAVLJE  U KCV godišnje urade 24.000 dijaliza

Broj obolelih od bubrežnih bolesti raste, a razlog toga je i porast broja obolelih od hipertenzije i dijabetesa, kao i porast broja starih ljudi. Bolesti bubrega vode do nastanka progresivne i teške ateroskleroze, ishemijske vaskularne bolesti, a više od 50 odsto bubrežnih bolesnika umire zbog kardiovaskularnih bolesti i pre započinjanja lečenja metodama za zamenu funkcije bubrega.

Američko udruženje za srce svrstalo je bolesnike sa hroničnom bolešću bubrega u grupu bolesnika sa najvećim rizikom za kardiovaskularne bolesti.

Bubreg je vitalni organ koji ima više funkcija, a osim što zahvaljujući njegovom radu izbacujemo urin, on očisti telo od različitih toksina i štetnih materija. Tako bubreg čisti krv od štetnih materija koje nastaju od proteina, koje preuzima iz krvi i izlučuje kao mokraću. Ovaj organ reguliše i količinu vode, minerala, jona, elektrolita, baza i kiselina u organizmu, tako što viškove izbaci iz krvi u mokraću, a kada dođe do nedostataka, smanjuje izbacivanje i čuva vodu i jone. Bubreg luči i hormone važne za stvaranje crvenih krvnih zrnaca, podsticanje čvrstine kostiju i smanjuje lučenje hormona koji povećava krvni pritisak.

Na slabljenje bubrežne funkcije mogu da ukažu brojni simptomi, među kojima su umor, konfuzija, pospanost, zaboravnost, glavobolja, otečenost lica, povišen krvni pritisak, mišićna slabost, siva koža i svrab, otoci šaka, grčevi u nogama, bolovi u mišićima, bolovi u zglobovima, otoci oko skočnih zglobova i na stopalima, potkožne modrice i krvarenja, mučnina i nagon za povraćanjem, zadah iz usta, učestalo i često noćno mokrenje, oštećeno stvaranje i metabolizam kostiju, osećaj trnjenja i bockanja.

Da bi se utvrdila bolest, potrebno je da simptomi traju duže od tri meseca, ali jedan od načina otkrivanja bolesti je i smanjenje jačine glomerulske filtracije (JGF) ispod 60 ml u minuti na prosečnu površinu ljudskog tela od 1,73 m kvadratnih. Glomerul je klupko završnih malih krvnih sudova iz kojih se filtrira, odnosno cedi mokraća, a ove vrednosti se utvrđuju laboratorijski, određivanjem klirensa kreatinina. Klirens je količina krvi koja se potpuno očisti od neke materije u jedinici vremena.

Slabljenje sposobnosti bubrega da reguliše nivo vode, jona i kiselina u organizmu, uočava se kao nakupljanje vode u organizmu, što se pokazuje otocima oko očiju, na potkolenicama ili pojavom vode u plućima. Nakupljanje soli u organizmu dovodi do porasta krvnog pritiska, a bolesnici ubrzano i duboko dišu, pokušavajući da izbacivanjem ugljen-dioksida smanje kiselost krvi.

Slabljenje sposobnosti proizvodnje hormona dovodi do anemije, odnosno malokrvnosti, a nedostatak vitamina D, koji je takođe hormon, dovodi do smanjenja kalcijuma u krvi i do porasta fosfora i paratireoidnog hormona. Neke od ovih funkcija se obavljaju u kori bubrega, a neke u srži organa, te brže propadaju jedne ili druge funkcije. Obično najduže opstaje sposobnost izlučivanja vodu i jone, a prva nastrada prečišćavajuća funkcija bubrega.

Prema rečima dr Mitića, sadašnji planirani broj transplantacija od 20 do 30 godišnje, ne zadovoljava ni blizu potrebe bolesnika sa teritorije Vojvodine. Na listi čekanja za kadaverični transplantat bubrega je 127 bolesnika, a neki od njih su na listi više od 10 godina i šansa za transplantaciju im je minimalna.

Kada bubrezi otkažu, potrebno je da se nađe način kako bi se zamenila njegova funkcija. Oboleli se leče različitim vrstama dijalize, koje se rade u dijaliznim centrima ili u kućnim uslovima, a ovim pacijentima je često neophopdna i transplantacija bubrega. Pomoćnik direktora Kliničkog centra Vojvodine za zdravstvenu delatnost profesor dr Igor Mitić kaže da u Srbiji postoji 55 dijaliznih nefroloških centara u kojima se ukupno leči 5.546 bolesnika od terminalne hronične bolesti bubrega.

- Njih 4.081 leči se hemodijalizom, 468 peritoneumskom dijalizom i imamo oko 1.000 transplantiranih bolesnika. Prema poslednjem izveštaju od prošle godine, u Vojvodini je bilo 1.197 bolesnika na hemodijalizi, 40 na peritoneumskoj dijalizi i 160 bolesnika sa transplantiranim bubregom, koji se zbrinjavaju i leče u 16 dijaliznih i nefroloških centara - kaže profesor Mitić.

Kako dodaje, na teritoriji Vojvodine postoje 293 aparata za hemodijalizu, što je u proseku 3.45 bolesnika po dijaliznom mestu. Od ovog broja značajno odudara broj bolesnika koji su lečeni na jednom aparatu za hemodijalizu u Kliničkom centru Vojvodine, gde ih je 7.14, što je posledica priliva novih pacijenata, kao i bolesnika lečenih u drugim dijaliznim jedinicama, a koji se trenutno leče u KCV.

- Ovo se odnosi samo na bolesnike koji su hepatitis negativni, pošto je za zbrinjavanje ukupno 61 hepatitis pozitivnog bolesnika, neophodno da se ostavi u funkciji relativno mnogo aparata, njih 50, na kojima iz epidemioloških razloga ne mogu da se zbrinjavaju hepatitis negativni bolesnici - napominje dr Mitić.

U bolnicama i vanbolničkim dijaliznim centrima u Južnobačkom okrugu ukupno se leči 434 bolesnika sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom. U Kliničkom centru Vojvodine ih je 167, od čega je njih osmoro na peritoneumskoj dijalizi, u Vrbasu se leči njih 66, u Bačkoj Palanci 72, a u Vojnomedicinskom centru u Petrovardinu je petoro pacijenata. U dve privatne vanbolničke ustanove u Novom Sadu na hemodijalizi je 127 obolelih.

Kako bi se bubrezi što duže sačuvali o bolesti, važno je da se u organizam unosi dovoljno vode, da se održava normalna telesna težina, neophodna je fizička aktivnost i to pola sata vežbanja svakog dana, važno je da se vodi računa o pravilnoj ishrani, da se normalizuje krvni pritisak, da se ne piju gazirana pića, ne uzimaju lekovi koji oštećuju bubrege i da se ide na redovne kontrole kod lekara.

Broj obolelih koji su na lečenju udvostručio se u poslednjih deceniju i po, te je povećan i broj mesta za njihovo lečenje. Tako je 2003. godine bilo 211 obolelih, koji su se lečili u tri dijalizna centra u kojima je bilo 46 mesta. U 2017. godini obolelih je bilo 426, koji su se lečili u šest ustanova, u kojima su postojala 103 dijalizna mesta.

- Na Klinici za nefrologiju i kliničku imunologiju KCV, broj bolnički lečenih pacijenata povećava se svake godine. Imamo 44 postelje, a veoma je značajan udeo bolesnika sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom u ukupnom broju naših pacijenata. Bolesnici sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom čine od 23 do bezmalo 45 odsto ukupnog broja obolelih koji se leče na Klinici. Tokom 2017. godine imali smo ukupno 1.714 pacijenata, od kojih je sa hroničnom bolešću bubrega bilo njih 667, što je 39 odsto - naveo je profesor Mitić i dodao da u Kliničkom centru imaju ukupno 42 aparata, od čega su tri za kontinuirane procedure i  39 za hemodijalizu.

Odeljenje za hemodijalizu raspolaže sa 28 mesta, od kojih su tri u Urgentnom centru, 19 je za hepatitis B i C negativne bolesnike, u Urgentnom centru su dva prolazna mesta za akutnu bubrežnu insuficijenciju, tri mobilna aparata za dijalizu plazmaferezu i kontinuirane dijalizne postupke i četiri mesta za hepatitis B i C pozitivne.

Godišnje se broj dijaliza povećava za 500, a osim hroničnih bolesnika, u Odeljenju za dijalizu su i bolesnici sa akutnom bubrežnom insuficijencijom. Takođe, tu su i bolesnici koji se dijaliziraju u drugim centrima u Novom Sadu i Bačkoj Palanci, a imaju stanja zbog kojih je neophodno bolničko lečenje na Klinici za nefrologiju, kao i bolesnici iz drugih centara u Vojvodina koji se zbog drugih stanja leče u KCV, te pacijenti koji se pripremaju za transplantaciju bubrega iz cele Vojvodine. Tokom prošle godine ukupno su uradili 24.000 dijaliza. Trenutno se na hroničnom programu hemodijalize nalazi 150 bolesnika. Od tog broja njih 135 ima preporučene tri dijalize nedeljno, 12 bolesnika ima samo dve dijalize nedeljno, a troje bolesnika je sa jednom dijalizom nedeljno.

- Redovno vreme dijalize je četiri sata, s tim da se vanredni bolesnici dijaliziraju kraće, na račun vremena dijaliziranja hroničnog bolesnika sa kojim u tom slučaju “dele” aparat. Trenutno imamo osmoro bolesnika na aparatu za urgentne dijalize, koji su na hroničnom programu, te u slučaju pojave bolesnika sa akutnom bubrežnom insufi-

cijencijom ili bolesnika iz drugih centara koji bi bili primljeni zbog komplikacija, imamo samo dva termina za njihovo zbrinjavanje - upozorava dr Mitić.

Prosečno, svake godine imaju po više od 70 novih bolesnika koji zahtevaju aktivno lečenje hemodijalizom i peritonealnom dijalizom, a evidentiranih bolesnika sa četvrtim odnosno petim stadijumom hronične bubrežne insuficijencije je 28 i to su bolesnici kojima će dijaliza verovatno biti neophodna u periodu od tri meseca.

- Pošto Odeljenje za dijalizu Klinike za nefrologiju i kliničku imunologiju predstavlja jedino mesto u Novom Sadu i većem delu Južnobačkog okruga, osim bolnice u Vrbasu i vanbolničkog centra za dijalizu Doma zdravlja Bačka Palanka, gde bolesnici počinju lečenje hroničnom dijalizom, za očekivati je ovoliko veliki broj bolesnika. Po opterećenju novoprimljenim bolesnicima, ovo Odeljenje je godinama najopterećenije u celoj Srbiji - ističe dr Mitić.

Osim lečenja bolesnika sa terminalnom hroničnom bubrežnom insuficijencijom na Odeljenja za dijalizu leče se i oni sa akutnom bubrežnom insuficijencijom kod kojih hitna potreba za hemodijalizom i koji ranije nisu imali bubrežnu insuficijenciju. Rade se i “prolazne” dijalize bolesnicima iz drugih centara u Srbiji, koji su lečeni u KCV i dijalizirani za vreme hospitalizacije na novosadskoj Klinici, a ima i pacijenata koji privremeno borave na teritoriji Novog Sada.

- Bolesnici sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom zavisni su od nadoknade krvi transfuzijama, tako da dijalizni centri imaju vodeće mesto po utrošku krvi na listi Zavoda za transfuziju Vojvodine, odmah posle hirurških ustanova. Mogućnost davanja humanog rekombinantnog eritropoetina (rHEPO), uz adekvatnu nadoknadu gvožđa, predstavlja danas opšte prihvaćen način lečenja. U KCV trenutno je oko 75 odsto bolesnika na hroničnom programu dijalize i peritoneumske dijalize na lečenju različitim preparatima rHEPO - navodi dr Mitić.

Peritonealna dijaliza je kontinuirana terapija i pacijent sve vreme nosi i povremeno menja dijaliznu tečnost u trbušnoj duplji. Pacijenti se obuče svim postupcima neophodnim za primenu ove terapije, te je sprovode i samostalno, kod kuće. Program peritonealne dijalize radio se u Kliničkom centru Vojvodine od 1984. do 1992. godine, a ponovo se radi od 1998. godine i postepeno se povećava broj bolesnika, kojih je sada 18. U Evropskoj uniji se na ovaj način leči od pet do 35 odsto bolesnika sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom, dok je u Srbiji procenat obolelih na ovoj terapiji 7,6 odsto.

- U KCV trenutno se na ovaj način leči osmoro pacijenata sa hroničnom bubrežnom insuficijensijom. Smrtnost bolesnika na ovom programu godišnje je oko 10 odsto, naspram smrtnosti od 15 do 25 osto kod bolesnika na hemodijalizi. Razlozi za ograničen broj bolesnika koji se leče ovom metodom su mala zainteresovanost bolesnika za sprovođenje „samolečenja“, što je mentalitetni i vaspitni stav, ali postoje i organizaciona i kadrovska ograničenja u bolnici. Podnošenje ove terapije je po pravilu dobro i kliničko stanje bolesnika  zadovoljavajuće, a broj komplikacija umeren, te se može očekivati dalji porast broja bolesnika na ovom programu - smatra dr Mitić i napominje kako mora da se uzme u obzir specifičnost ove vrste dijalize, jer ukoliko ne dođe do smrtnog ishoda ili bolesnik ne bude podvrgnut transplantaciji u peridu od tri do pet godina zbog ‘’zamora peritoneuma’’, bolesnik mora da nastavi lečenje hemodijalizom i zbog toga na programu hemodijalize mora uvek da postoji mesto za ove bolesnike.

Transplantacija bubrega je jedino trajno rešenje za pacijente koji su oboleli od hroničn bubrežne bolesti, a u Kliničkom centru Vojvodine ova procedura se radi od 1986. godine. Transplantacije nisu rađene od 1991. do 1998. godine, kada su ponovo počeli da ih izvode i do sada je urađeno više od 300 transplantacija bubrega.

- Transplantacija bubrega rezervisana je samo za bolesnike koji mogu da izdrže ovu proceduru, odnosno u slučajevima kada sama procedura transplantacije i primena imunosupresivnih lekova ne ugrožava pacijenta. Zbog razvoja komorbiditeta na dijalizi, transplantacija je moguća u prvoj godini nakon razvoja terminalne hronične bubrežne insuficijencije kod oko 50 odsto bolesnika na hemodijalizi i peritonealnoj dijalizi, a taj broj se smanjuje na oko 30 odsto nakon tri godine dijalize - navodi dr Mitić.

Pripremila: Ljubica Petrović

Foto: LJ. Petrović

Donor potreban za desetoro dece

- U Vojvodini terminalni stadijum bubrežne insuficijencije svake godine se javlja kod jednog ili dvoje dece. Trenutno je u Dečjoj bolnici, odnosno Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladina, dvoje dece na peritoneumskoj dijalizi, jedno dete na hemodijalizi i dvoje mališana kojima će u narednoj godini biti potrebna jedna od ove dve vrste terapije. Postoji osmoro bolesnika sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom koji se prate i još uvek su na konzervativnoj terapiji. Poseban režim ima zbrinjavanje dečje populacije programom transplantacije bubrega. Radi se o populaciji sa mogućim živim donorima, koji se po pravilu lako odlučuju za donorstvo, tako da se se trenutno na listi čekanja za transplantaciju u Srbiji nalazi samo 10 bolesnika dečje dobi, koji nemaju donora, te su ovi bolesnici kandidati prvog reda za transplantaciju bubrega - kaže dr Mitić.